Izgledalo je da su radnici pacifikovani kada su ćutke i rezignirano prešli preko prošlogodišnjeg sindikalnog otkazivanja obeležavanja praznika rada iz religijskih razloga – ali se ove godine desilo pravo čudo. Ono što su etablirani sindikati propustili da iskoriste, polako kapitalizuje pokret „protiv diktature” (ili kako se već zove) u okviru kojeg se razvija sve snažniji savez radnika i studenata. Ostavimo li psihoanalizu po strani, doći ćemo do bazične društvene dinamike: sukob radnika i vlasnika je temeljan društveni odnos, ima fizička svojstva vode (uvek nađe put), svaki pokušaj njegove pacifikacije pokazao se uzaludnim, a potisnuto socijalno nezadovoljstvo ima tendenciju da izbija na nepredvidivim mestima i u nepredvidivim oblicima. Možda je izlišno čak i podsećati na prošlogodišnji francuski primer kada je upravo tada planirano novo radno zakonodavstvo izazvalo višenedeljne proteste. Drugim rečima: klasni sukob se nikada ne može ispeglati.
Magistar politikologije
CEO TEKST SAMO U ŠTAMPANOM I DIGITALNOM IZDANjU