Kad Đur­đev­dan mi­ri­še na ra­dost

I ne­zva­ni go­sti ju­če su bi­li do­bro­do­šli na pro­sla­vu Đur­đev­da­na u Ma­rin­ko­voj ba­ri. Iza ka­pi­ja oki­će­nih ze­le­nim ven­či­ći­ma ši­ri­la se pra­znič­na ra­dost. Ceo so­kak Ja­še Ig­nja­to­vi­ća, od­vaj­ka­da na­sta­njen Ro­mi­ma, mi­ri­sao je na pe­če­nu jag­nje­ti­nu. Uz ogra­du po­ro­di­ce Stan­čić na­slo­njen ra­žanj, a na­sred avli­je žar i pe­peo, po nje­mu de­ca dža­ra­ju pru­tom.

„Sa­bra­lo se na tr­pe­zi i sla­no i slat­ko jer ovaj pra­znik nam je jed­nom u go­di­ni, pa smo šte­de­li da iz­ne­se­mo naj­bo­lje što ima­mo”, ka­žu mno­go­broj­ni Stan­či­ći, nu­de­ći nas sar­mi­com od ze­lja. Sa­mo za ovu pri­li­ku naj­vič­ni­ja že­na u do­ma­ćin­stvu pra­vi ki­se­lo mle­ko. Nji­me se uku­ća­ni ma­žu po obra­zi­ma, a on­da ga i je­du – ot­kri­va­ju nam je­dan od obi­ča­ja do­ma­ći­ni.

Mi­ro­slav, gla­va po­ro­di­ce, za­u­zeo me­sto pod pro­zo­rom i ćut­ke nad­gle­da da li se sva­ko dr­ži svog za­du­že­nja. Sna­ja Sla­đa­na maj­stor je za tor­tu, a da bi ku­ća bli­sta­la ru­ka­ve su za­vr­nu­le i ne­ve­ste Ol­ga, Sla­vi­ca i Lji­lja. Kad je sve po­slo­ve ras­po­re­di­la, sve­kr­va Na­ta­li­ja ima­la je pri­li­ku sa­mo da po­hva­li su­pru­ge svo­jih si­no­va De­ja­na, Dra­ga­na i Sto­ja­na.

I u to­me sta­ra maj­ka ni­je šte­de­la re­či. „Sre­ću slo­gom pri­zi­va­mo”, ka­že Na­ta­li­ja, pa za­klju­ču­je da joj je do­bar znak za uspe­šnu go­di­nu i to što se kod nje, bog­zna ka­ko, ob­re­la no­vi­nar­ska eki­pa. „I zo­rom da ste do­šli ne bi­ste nam sme­ta­li. Mi smo u pet sa­ti usta­li. Oku­pa­li se i va­tru pod ra­žanj za­lo­ži­li. Do po­dne­va nam je ti­ha pe­sma, jer još za­vr­ša­va­mo po­slo­ve, a ka­ko dan od­mi­če i fa­mi­li­ja pri­sti­že ta­ko i svir­ka i pe­sma do iza po­no­ći od­je­ku­ju”, ob­ja­šnja­va do­ma­ći­ca, ko­joj su uzda­ni­ca unu­či­ći Ma­ja, Na­ta, Da­ni­jel i De­jan.

Za njih ova ve­se­la tut­nja­va ima po­seb­nu draž. Po­ma­žu šta zna­ju – pe­ru i bri­šu su­do­ve, ras­kla­nja­ju stva­ri po dvo­ri­štu, ali naj­vi­še za­gle­da­ju u fo­to­a­pa­rat, pa on­da uhva­će­ni u objek­ti­vu na­šeg re­por­te­ra sti­dlji­vo ru­ka­ma za­kla­nja­ju li­ce. Za­hval­nost što smo bi­li nji­ho­vi go­sti, ka­žu, du­gu­ju svom dru­ga­ru Kri­sti­ja­nu Kam­be­ro­vi­ću (12) ko­ji nas je sreo na uli­ci i upu­tio ta­mo gde sve pu­ca od sla­vlja. I u to­me ni­je po­gre­šio.

A bo­ga­to se sla­vi­lo i ne­što da­lje od ove be­o­grad­ske če­tvr­ti, u na­se­lju Ma­li Lon­don, kod Pan­če­va. Ta­ko je ze­to­ve i sve do­bro­na­mer­ni­ke ka­ko đur­đev­dan­ski obi­ča­ji na­la­žu oku­pio Jo­van La­za­re­vić, sa že­ljom da s pro­le­ćem da­ni bu­du plod­ni i rod­ni.