Čamotinja cilja u duši

Po­sto­je da­ni za ko­je po­že­li­te da ni­ka­da ni­su sva­nu­li. Ka­da vam ma­lo to­ga ide od ru­ke. Ka­da vam se či­ni da je ži­vot u ce­li­ni sa­mo be­smi­sle­no tra­će­nje vre­me­na, i va­šeg i tu­đeg. Ipak, znaj­te da tu ni­je kraj. Jer ta­kvih da­na će bi­ti još mno­go, da­le­ko vi­še ne­go što že­li­te i da­le­ko vi­še ne­go što mo­že­te da iz­dr­ži­te a da po­sle sve­ga ne pad­ne­te u naj­te­žu de­pre­si­ju. Pra­ti­će vas i u tre­nu­ci­ma ka­da se to­me naj­ma­nje na­da­te, pa i ka­da od njih be­ži­te. Jer ča­mo­ti­nja sva­ko­dne­vi­ce se la­ko pre­tva­ra u ti­hog ubi­cu. Čak i ka­da se ja­vi kao olak­ša­nje, znaj­te da je njen kraj­nji cilj – va­ša du­ša. 

Ta sva­ko­dne­vi­ca te­ra vas da u ne­ko si­vo po­sle­pod­ne, dok su uli­ce, par­ko­vi i kro­vo­vi su­sed­nih zgra­da po­kri­ve­ni te­škim si­vim obla­ci­ma, na gra­mo­fon, i ne­ho­ti­ce, sta­vlja­te plo­ču ne­kog od onih „te­ških” blu­ze­ra, sve u na­di da će mu­ka o ko­joj on pe­va ba­rem na­krat­ko vre­me ubla­ži­ti va­šu. Ako ste se pri to­me od­lu­či­li za ne­ku od kom­po­zi­ci­ja ir­skog maj­sto­ra Va­na Mo­ri­so­na, znaj­te da ni­ste po­gre­ši­li. Su­ge­stiv­nost u nje­go­vom iz­vo­đe­nju pro­sto na­vo­di na po­mi­sao da je reč o „cr­nom” pe­va­ču, „od­ško­lo­va­nom” ne­gde na da­le­kom ame­rič­kom ju­gu, u ne­koj za­bi­ti iz ko­je ne­ma bek­stva i u ko­joj se vre­me ne me­ri ni sa­ti­ma ni da­ni­ma, već – go­di­šnjim do­bi­ma… Za­to, bu­di­te opre­zni. Mi­sli­te, da li je to vaš svet, va­še okru­že­nje, i da li za­i­sta raz­mi­šlja­te na sli­čan na­čin. 

Kom­po­zi­ci­ja „Da­ni kao ovaj” (Days Li­ke This) či­ni se kao is­po­vest čo­ve­ka ko­jem je sve­ga do­sta, ko­ji je pre­ži­veo što­šta i ko­ji se, u skla­du sa sta­rom uz­re­či­com, mi­ri sa sud­bi­nom, sa sva­ko­dne­vi­com, tek po­ne­kad se pod­se­ća­ju­ći vre­me­na ka­da je mo­gao za se­be da ka­že da je ne­što vi­še od obič­nog zr­na u pe­šča­nom sa­tu ži­vo­ta. Pa i ta­da po­u­ku ne tra­ži u sop­stve­noj pro­la­zno­sti, već u ono­me što je ne­ka­da dav­no čuo od sop­stve­ne maj­ke. U po­u­ci ko­ju je na­sle­dio, ali ko­ju u du­bi­ni svo­je du­še ni­ka­da ni­je shva­tio i pri­hva­tio na pra­vi na­čin. 

„I ka­da pre­sta­ne ne­pre­sta­no da ki­ši, bi­će da­na kao što je ovaj. Ka­da se ni­ko ne bu­de ža­lio, bi­će da­na kao ovaj. Pa i ka­da se sve na­me­sti, baš kao ka­da pre­ki­dač klik­ne, ka­ko bi re­kla mo­ja maj­ka: bi­će da­na kao što je ovaj…” 

Pre­ma re­či­ma Sko­ta To­ma­sa, po­zna­va­o­ca Mo­ri­so­no­vog li­ka i de­la, na­slov kom­po­zi­ci­je „Da­ni kao ovaj” sa­mo je pre­o­kre­nu­ta uobi­ča­je­na iz­re­ka ko­jom se čo­vek opu­šta po­sle na­por­nog da­na sa na­dom da su lep­ši tre­nu­ci tu, na­do­hvat ru­ke. Isto­vre­me­no, on ne skri­va sum­nju da bi mo­glo bi­ti i dru­ga­či­je: „Ka­da ti ne bu­du po­treb­ni ni­ka­kvi od­go­vo­ri, bi­će ova­kvih da­na. Ka­da ti se ne uka­že ni­jed­na pri­li­ka, bi­će da­na kao ovaj. I ka­da se uči­ni da se svi de­lo­vi sla­ga­li­ce ukla­pa­ju baš ka­ko tre­ba, va­lja ima­ti na umu da će bi­ti da­na kao što je da­na­šnji.” 

In­te­re­sant­na je sud­bi­na ove kom­po­zi­ci­je. S vre­me­nom, po­sta­la je zva­nič­na him­na mi­rov­nog po­kre­ta u Se­ver­noj Ir­skoj, a ko­ri­šće­na je i u okvi­ru ak­ci­je ko­ja je za cilj ima­la pre­kid va­tre iz­me­đu ir­skih se­pa­ra­ti­sta i voj­ske Ve­li­ke Bri­ta­ni­je. Dru­gom pri­li­kom, ka­da je ta­da­šnji pred­sed­nik SAD Bil Klin­ton po­se­tio Bel­fast, Mo­ri­son je kom­po­zi­ci­ju „Da­ni kao ovaj” iz­vo­dio na kon­cer­tu pred vi­še de­se­ti­na hi­lja­da pri­sut­nih. Klin­ton, ko­ji je vo­leo da se di­či svo­jim ume­ćem svi­ra­nja sak­so­fo­na, po­že­leo je da se pop­ne na bi­nu, pri­dru­ži se mu­zi­ča­ri­ma u svir­ci i na taj na­čin is­ka­že po­što­va­nje pre­ma ir­skom pe­va­ču. Ni­je mu do­zvo­lje­no – iz bez­bed­no­snih raz­lo­ga. 

„I ka­da ni­ko ne za­ko­ra­či u mo­je sno­ve, bi­će da­na kao ovaj. Pa i ka­da svi shva­te šta ho­ću da ka­žem, bi­će ova­kvih da­na. I ka­da na­ja­vlju­ješ pro­me­ne ko­je se do­ti­ču svih oko te­be, ka­ko ka­že mo­ja maj­ka: bi­će još ova­kvih da­na…”

Ne­iz­be­žni su.

Da­ni kao ovaj

Ka­da pre­sta­ne da ki­ši ne­pre­sta­no, bi­će da­na kao što je ovaj

I ka­da se ni­ko ne bu­de ža­lio, bi­će da­na kao ovaj

Pa i ka­da se sve na­me­sti, baš kao ka­da klik­ne pre­ki­dač

Ka­ko bi re­kla mo­ja maj­ka, bi­će da­na kao što je ovaj

I ka­da ne­maš o če­mu da bri­neš, 

bi­će da­na kao ovaj

Ka­da ni­ko ne bu­de u fr­ci, bi­će 

ova­kvih da­na

I ka­da ne do­zvo­liš da te pre­va­ri onaj sta­ri Ju­din po­lju­bac

Mo­ja maj­ka bi re­kla: bi­će još 

ova­kvih da­na

Ka­da ti ni­su po­treb­ni ni­ka­kvi 

od­go­vo­ri, bi­će ova­kvih da­na

Ka­da ti se ne uka­že ni­jed­na pri­li­ka, bi­će da­na kao ovaj

I ka­da se či­ni da se svi de­lo­vi 

sla­ga­li­ce ukla­pa­ju baš ka­ko tre­ba

Va­lja ima­ti na umu da će bi­ti 

da­na kao da­na­šnji

Ka­da su svi tu pred to­bom, i ka­da se ne slu­že tri­ko­vi­ma

I ka­da ne bu­de vi­še gre­ba­to­ra 

ko­ji­ma do­đe da te šut­nu

I ka­da se ni­ko­ga ne bu­de ti­ca­lo 

ka­ko že­liš da ži­viš

Jed­no­stav­no, mo­ram da imam na umu da će još bi­ti ova­kvih da­na

I ka­da ni­ko ne za­ko­ra­či u mo­je sno­ve, bi­će da­na kao ovaj

Pa i ka­da svi shva­te šta ho­ću 

da ka­žem, bi­će ova­kvih da­na

I ka­da na­ja­viš pro­me­ne ko­je se 

od­no­se na sve oko te­be

Ka­ko ka­že mo­ja maj­ka, bi­će još 

ova­kvih da­na

Da, mo­ja maj­ka me je upo­zo­ra­va­la

Bi­će da­na kao što je da­na­šnji…