Zabava koja je ustoličila festivale

Ako je džez umetnička forma, šta je onda rokenrol? I zašto mnogi smatraju da je rokenrol samo trend, nešto što će brzo izaći iz mode? Oko ovih pitanja „lomili su koplja” jedne noći, pre ravno pola veka, Pol Makartni, muzički producent Lu Adler, i Džon i Mišel Filips, iz sastava „Mamas end papas”, u kući njihove koleginice iz benda Kes Eliot.

I sve vreme mislili su o „Monterej džez” festivalu, koji se od 1958. godine održavao u mestašcu Monterej, u Kaliforniji, i okupljao najveća džez imena, od Bili Holidej i Luisa Armstronga, preko Djuka Elingtona, do Sonija Rolinsa i Dizija Gilespija. I oko tri ujutru, sinulo im je da i rokenrol treba da ima jednu ovakvu svetkovinu...

Odlučili su da naprave prvi veliki rok festival koji će pokazati da muzika ne treba samo da zabavlja već i da edukuje i ujedinjuje. Biće to trodnevni festival dobrotvornog karaktera. Ali, imali su samo šest nedelja da ga spreme...

Uprkos entuzijazmu Džona Filipsa, njegova supruga i koleginica iz benda Mišel, smatrala je to suludom idejom. „Kako će svi ti muzičari doći tamo, kako ćemo ih platiti, i kako nešto i zaraditi”, sećala se za „Njujork tajms” svoje skepse. A pritom, festival, nazvan „Monterej internešenel pop” bio je ambiciozno smišljen, sa 32 imena koja će publici predstaviti savremeni rokenrol, folk-rok, progresivnu muziku, bluz, indijsku muziku... I nastupiće besplatno. Ali, trebalo ih je naći.

Grupe iz Los Anđelesa „Brdsi” i „Bafalo springfild” pristali su odmah da nastupe, kao i Otis Reding. Makartni je preporučio Džimija Hendriksa, a „Sajmon i Garfankl” i „Mamas end papas” su se podrazumevali. Bilo je logično da sviraju i grupe iz San Franciska. Izbor je pao na „Big brader kompani” sa Dženis Džoplin, „Džeferson erplejn” i „Grejtful ded”.

Hendriks, koji je tada svoje ime, umesto u rodnoj Americi, gradio u Londonu, imao je na ovom festivalu „vatreno krštenje”. I, prema svedočenjima, „zapalio” je gitaru i opčinio publiku. Dženis Džoplin, upravo zahvaljujući nastupu na „Montereju”, dobila je diskografski ugovor sa „Kolumbija rekordsom”. Otis Reding, koliko god vrstan pevač bio, dotad je nastupao isključivo pred crnom publikom i pravi proboj je doživeo tek nakon festivala, kao i inostrana imena koja su nastupila u mestašcu južno od San Franciska, poput Indijca Ravija Šankara, ili Britanca Erika Bardona sa „Enimalsima”. Energična svirka zemljaka iz grupe „Hu”, sa lomljenjem gitare i bubnjeva, ostavila je publiku bez daha.

„Bilo je sjajno biti tamo. I svi su bili u Montereju – svi osim ’Bitlsa’”, izjavio je nedavno za „Njujork tajms” Fil Leš iz „Grejtful deda”, sećajući se i džem-sešna u bekstejdžu, gde ga je Hendriks sramežljivo upitao da li može da sedi na njegovoj bas-gitari. Leš je priznao da njegov bend i nije održao sjajnu svirku. Razlog je jednostavan: „Po redosledu, stavili su nas u ’sendvič’ između Hendriksa i benda ’Hu’. Pa, ko će se još sećati grupe koja je svirala između imena koja su ’rasturila’?”  

Tokom tri dana (16–18. jun) festivalskim prostorom „protutnjalo” je gotovo 100.000 ljudi i „Monterej pop” definisao je duh „leta ljubavi”, društvenog fenomena izniklog u Kaliforniji, odnosno San Francisku, koji je bio simbol kontrakulture. Hipici, ili deca cveća, koji su uglavnom činili publiku festivala, borili su se protiv rata u Vijetnamu, odbacivali konformizam i materijalističke vrednosti američkog društva, a prednost davali umetnosti – naročito poeziji, slikarstvu i muzici.  

Zahvaljujući „Montereju” rokenrol postaje deo kulture, ali i unosno sredstvo industrije zabave. Festival je utro put za ovakav vid zabave, jer su se dve godine kasnije organizatori „Vudstoka” upravo ugledali na „Monterej pop”. Bio je prekretnica za poplavu muzičkih festivala koji i danas širom sveta privlače milione ljudi. Da nije bilo „Montereja”, danas ne bi bilo „Glastonberija”, „Koačele”, „Sigeta”, ili „Egzita”.

Povratak u sedamdesete

Pola veka od legendarnog festivala biće obeleženo prigodno. Na istom mestu, i na istovetne datume, biće održan festival nazvan „Monterej pop 50”. Nastupiće, između ostalih, Nora Džons, Džek Džonson, Kurt Vajl, Fader Džon Misti, Geri Klark junior, kao i Fil Leš, koji je svirao i 1967. sa sastavom „Grejtful ded”, odnosno Erik Bardon sa „Enimalsima”.

„Oživljeni ’Monterej’” neće biti, kako piše „Roling stoun”, kopija današnjih popularnih festivala, sa akcentom na specijalnim efektima, već je cilj organizatora da publiku, na neki način, vrate u nevinost te 1967. godine.