Osam puta veći Novi Sad
Нови Сад: Престоницама културе се до сада на један уложен динар враћало бар осам (Фотографија, дигитал арт: Раде Крстинић)
PRESTONICA KULTURE 2021
O čemu pričamo kad govorimo o gradu sa dvostrukom titulom evropske prestonice kulture? Kako je dotle dobacio, šta to zapravo znači i kako sada diše ovaj grad Kao što je i red u svakoj naprednoj sredini, valjalo bi da prvo našu temu malo osvetlimo iz ugla vaskolike, pa i novije tradicije.
Naime, kad sam pre nepunih šest godina, dok se Novi Sad još zaukavao da osvoji i prihvati svoju evroprestoničku sudbinu, na istim ovim stranicama „Politike” rasvetljavao neke proartističke gradske aporije, izvalio sam i jednu mudrost, ubrzo propraćenu s nekoliko polupretećih i nekoliko poluljubavnih reagovanja. Poluhit, reklo bi se.
Tema je bila – u kojoj meri je novosadska kulturna scena klasična ili avangardna i po čemu se razlikuje od beogradske.
„Novosadska scena je avangardna utoliko što Novi Sad nema Dedinje, Kuću cveća, Berzu, Hipodrom i druge neprolazne vrednosti, pa smo utoliko skloniji upuštanju u eksperiment, jer manje toga imamo da izgubimo”, glasio je tada moj odgovor, još uvek vredan citiranja.
Vladimir Kopicl
------------------------------------
NAŠA TEMA: U Lajpcigu „mereceds”, u Teheranu samo karoserija
Prazan srpski štand prvih dana na Sajmu knjiga u Teheranu, što je organizator, Beogradski sajam, pravdao kašnjenjem na carini, i nasuprot tome naš veoma uspešan nastup u Lajpcigu u martu, u organizaciji Biblioteke grada Beograda, pokazuje nedostatak jedinstvene organizacije u predstavljanju naše književnosti u svetu
Sanja Milić: „Projekat Dijalozi predstavlja Srbiju ove godine na četiri međunarodna sajma knjiga”
To što je srpski štand na Sajmu knjiga u Teheranu prvih dana bio prazan, objašnjeno je kašnjenjem na carini. Organizator ovog predstavljanja, Odbor Međunarodnog beogradskog sajma knjiga, dao je kasnije i dopunsko objašnjenje da je osnovni problem bio u tome što je u organizaciji „bilo više posrednika koji su slabo radili svoj posao”. Ovaj slučaj, međutim, jasno ukazuje na problem nemanja jedinstvenog koncepta, kao ni kontinuiteta, u predstavljanju naše književnosti u svetu. Jer samo pre nešto više od mesec dana, krajem marta, na međunarodnom sajmu u Lajpcigu, srpski štand je odlično ocenjen. „Hrvatski štand kao peglica, srpski kao – mercedes”, naslov je teksta koji se pojavio u riječkom Novom listu posle sajma knjiga u Lajpcigu. U Teheranu nažalost prvih dana nismo imali ni peglicu, već automobil bez motora. Mada je Zoran Avramović, predsednik Odbora međunarodnog beogradskog sajma knjiga, objasnio za naš list da u Teheranu nije gostovala Srbija, već pomenuti Odbor, to ne znači da država i njima ne bi pružila podršku ukoliko bi postojao jedinstven koncept.
„Mercedes” u Lajpcigu imali smo zahvaljujući projektu koji je izabran na konkursu Ministarstva kulture, što naravno ne znači da nema mesta pitanju da li je sistem konkursa zadovoljavajući ili treba tražiti trajnije rešenje.
Gordana Popović
------------------------------------
Kako to rade drugi
Usklađivanje između državnih institucija i profesionalaca u oblasti knjige je ključ za predstavljanje zemlje na međunarodnim manifestacijama, poput sajmova knjiga, kažu sagovornici Politike na Međunarodnom sajmu knjiga u Teheranu (od 3. do 13. maja), sa koga je naš list izveštavao.
Ataše za kulturu italijanske ambasade u Teheranu Karlo Đovani Kereti kaže da je za predstavljanje Italije na sajmovima knjiga u svetu odgovorno Udruženje italijanskih izdavača, koje imenuju Ministarstvo spoljnih poslova i Ministarstvo kulture. Italija je ove godine bila počasni gost Sajma knjiga u Teheranu i na njenom štandu su se predstavili najznačajniji stručnjaci za iransku kulturu u Italiji, profesori univerziteta, istoričari i izdavači. Kereti, inače univerzitetski profesor i iranolog sa Univerziteta Sapijenca u Rimu, učestvovao je ispred ambasade u organizaciji događaja koji su pratili italijansko predstavljanje. U Narodnoj biblioteci Teherana organizovana je izložba italijanskih knjiga štampanih u periodu od 1500. do 1800. godine, a na Univerzitetu u Teheranu je priređeno predavanje na temu dijaloga kultura.
Ana Otašević
------------------------------------
Presudna uloga prevodilaštva
Sećam se velikog skepticizma koji je pratio pripreme za predstavljanje Srbije na Sajmu knjiga u Lajpcigu 2011, o čemu sam, tokom 2010. godine, u više navrata razgovarao i sa nemačkim kolegom, saveznim ministrom za kulturu Berndom Nojmanom. Prvo veliko predstavljanje srpske kulture je bilo na mnogim iskušenjima – od koncepcije programa, regionalne povezanosti, budžeta...
„Kao i vi, i sam se vrlo dobro sećam svakodnevnih naslova članaka o Srbiji koji su rikošetirali po svetskim medijima u ne tako davnoj prošlosti. Nasilje, teror, rat”, govorio sam mu o nemačko-srpskim odnosima i kontaktima bremenitim predrasudama s obe strane.
Nebojša Bradić
------------------------------------
INTERVJU: LASLO VEGEL
Sto godina naše samoće
U želji da budem istinski autonoman sve više postajem stanovnik ničije zemlje, usamljenik u svom jeziku. Pomoću rečenica i tekstova gradim krov nad glavom na ničijoj zemlji, kaže Laslo Vegel, pisac čiji je novi roman „Balkanska lepotica ili Šlemilovo kopile” upravo objavljen
Laslo Vegel: „Sadašnji javni život liči na loto, u kome i odgovorniji političari igraju na sreću, a ni mi nismo nedužni, jer i mi igramo s njima”
Hteo sam da napišem porodični roman bez porodice, avanturistički roman bez avanture, ljubavni roman bez ljubavi, politički roman bez politike, roman o identitetu sa gubljenjem identiteta. Tragao sam za antiherojem i možda sam pronašao vojvođanskog Švejka, kaže pisac Laslo Vegel o svom novom romanu Balkanska lepotica ili Šlemilovo kopile, upravo objavljenom u izdanju Akademske knjige (prevod sa mađarskog: Arpad Vicko) koji će u Beogradu biti predstavljen 24. maja u 19 sati u UK Parobrod.
Mada pripada podjednako i mađarskoj i srpskoj književnosti, Vegel piše na maternjem mađarskom jeziku i do sada je objavio više romana, drama i zbirki eseja, a dobitnik je i najvišeg mađarskog priznanja za stvaralaštvo, nagrade „Lajoš Košut”.
U romanu Balkanska lepotica ili Šlemilovo kopile narator je Ferenc (Franc, Franjo) Šlemil koji priča sudbinu svog dede Jovana (Johana, Janoša) Šlemila, vraćajući se u prošlost od pre više od stotinu godina i smatrajući u isto vreme da ono što svi danas nazivaju novim svetom, nakon što su komunisti najureni, pre svega liči na dobrostojeći bordel.
– Šlemili su jedna „porodica” koja može biti novosadska, ali istovremeno i srednjoistočno-evropska. Menjaju se društveni sistemi, kulturni kodovi, ulice, navike, zvanični jezici, političke doktrine, i u toj situaciji deda Jovan Šlemil želi da sačuva svoj život, ali ostaje uvek gubitnik. Tako on preživljava naš krvavi 20. vek – kaže Laslo Vegel koji smatra da je ova regija pomalo fantazmagorična i da još ne znamo kraj te priče, za maštu svakako uzbudljiv.
Gordana Popović
------------------------------------
SPORT I LITERATURA
Kada kažemo sport mislimo na umetnost
Murakami je svakodnevno trčao, učestvovao na maratonima, a svoj odnos prema sportu i pisanju dočarao je u memoarskoj prozi O čemu govorim kad govorim o trčanju. Božo Koprivica oseća fudbal kao umetnost, za Hemingveja pisanje je bilo boks najteže kategorije
Haruki Murakami ruši mit o piscu čije lice viri iza kolutova duvanskog dima (Foto: runner's world.com)
Početak duge trke nalik je na neispisanu stranicu, a čovek koji trči maraton i onaj koji piše, sličniji su nego što to na prvi pogled izgleda. U izvesnom smislu, obojica se suočavaju sa granicama sopstvenog tela i duha, sa mislima koje se asocijativno nižu, sa prazninom i fizičkim bolom koji nastaju od spoznaje i iscrpljenosti bića.
Haruki Murakami po svemu je netipičan pisac, koji ruši mit o književniku čije lice viri iza kolutova duvanskog dima, ili se pomalja iza čaša viskija što naizgled otvaraju put do inspiracije. Murakami je svakodnevno trčao, učestvovao je na velikim svetskim maratonima i bio najuspešniji u kasnim četrdesetim godinama, čak se takmičio u triatlonu, i u isto vreme pisao najznačajnije romane. Svoj odnos prema sportu i pisanju dočarao je u memoarskoj prozi O čemu govorim kad govorim o trčanju („Geopoetika“), a u naslovu ovog dela dao je omaž Rejmondu Karveru, jednom od svojih omiljenih autora, i njegovoj knjizi O čemu govorimo kada govorimo o ljubavi.
Za ovog japanskog pisca ukorenjenog u zapadnoj kulturi, modernog filozofa peripatetičara u dresu i sjajnoj kondiciji, pisanje jeste nezdravo zanimanje čijoj se dekadenciji odupirao upravo telesnim naporom.
Marina Vulićević
------------------------------------
UMETNIČKA SCENA
Lov na duhove interneta
Specijalno iz Njujorka
Našavši se na putu tranzicije, između analogne i digitalne epohe, Mark Leki u svom radu, sa jedne strane tretira problem radikalnog uticaja tehnologije na popularnu kulturu, a sa druge strane paradoksalno traži arhaičnu utopiju kroz tehnologiju i njeno delovanje
Rad Marka Lekija
Muzeju moderne umetnosti u Njujorku (Moma), 2000. godine pripojen je PS1, jedan od najvećih i najstarijih centara za otkrivanje savremene umetnosti u svetu. Kada je 1971. kustoskinja Alana His osnovala PS1 njena ideja je bila i da se izložbe postavljaju u nedovoljno iskorišćenim i napuštenim prostorima, a ova osnovna škola u Kvinsu bila je jedan takav objekat. U ovom alternativnom, neprofitnom izložbenom prostoru promovišu se savremeni umetnici, a među veoma značajnim postavkama pominje se „Njujork / Novi talas“ iz 1981. godine kada su izlagali tada mladi slikari Žan-Mišel Baskijat i Kit Hering.
Svakako, ambiciozan projekat danas je i prva sveobuhvatna američka izložba Nosioci sadržaja Marka Lekija (1964), jednog od kultnih britanskih umetnika i laureata prestižne Tarnerove nagrade (2008). U Gardijanu je izneta teza da je i šest godina posle osvajanja Tarnerove nagrade Leki ostao malo poznat van sveta umetnosti, ali je ipak tiho postao jedan od najuticajnijih umetnika u Britaniji. Eho ugleda Tarnerovog priznanja su i Lekijeve nedavne izložbe u prestižnim muzejima i galerijama u Minhenu, Briselu, Los Anđelesu, na 55. Bijenalu u Veneciji…
Ljiljana Ćinkul
------------------------------------
POEZIJA: MALGOŽATA LEBDA
Možda ću se i sprijateljiti sa novim pesmama
Moje odrastanje u seoskim realijama naučilo me je da veoma pažljivo posmatram svet koji me okružuje, da je zemlja – kako ste to pravilno opazili – jedan od mojih najbitnijih motiva, kaže pesnikinja Malgožata Lebda
Malgožata Lebda (Foto: Kuba Oćepa)
Poljska pesnikinja Malgožata Lebda je gost festivala Trgni se, poezija koji se održava u Beogradu od 11. do 15. maja. Tim povodom Treći Trg objavljuje izbor iz njene poezije naslovljen sa Jezik zemlje. Malgožata Lebda je rođena 1985. godine u Novom Sonču u podnožju Sondetskih Beskida, odrasla je u prirodi, u duhu narodnih običaja, verovanja, a zemlji je posvetila sve četiri svoje zbirke.
Krajem osamdesetih i početkom devedesetih došlo je u poljskoj poeziji do smene generacija i promene poetike, koja dopušta potpunu slobodu izražavanja. Gde sebe vidite u tim promenama?
Kao strastan čitalac poljske poezije, poezije uopšte, fascinira me promena koju opažam u jeziku poezije. Pokušavam da samu sebe u tom jeziku nađem, pogotovu što sam prošle godine proslavila desetogodišnjicu svog pesničkog debija, što navodi na refleksiju o tome. U savremenoj poljskoj poeziji opažamo nekoliko pravaca: angažovana poezija (zaključno s eko-poezijom), poezija smele mašte, metafizička poezija, intelektualna poezija… Granice među njima nisu izrazite, događa se da se ti pravci mešaju, stvarajući novu kakvoću. Sebe bih želela da vidim negde među njima. Veoma mi je važno iskustvo današnjice, međutim – što se jasno vidi iz mojih pesama – crpem iz prošlosti, u kojoj vidim ključ toga kakva sam danas. Takođe mi je važno poštovanje prema svetu, ljudima, životinjama, prirodi. Iz toga crpem ono što me inspiriše.
Biserka Rajčić