Dobro čovečanstvo i rokenrol

Ima mnogo razloga zašto volim filmove Akija Kaurismakija iako oni liče jedan na drugi. Kao prvo – obožavam Akija zato što je kao autor na više planova tako istrajno dosledan sebi. Svojoj stilskoj estetici i poetici, ulozi zaštitnika društveno marginalizovanih malih, a dobrih ljudi za koje u skladu sa humanističkom crtom sopstvenog karaktera, kroji svet onakvim kakvim ga on sanja spajajući jednog po jednog dobrog čoveka u dobro, saosećajno i brižno (filmsko) čovečanstvo...

U Akijevu doslednost spada i činjenica da mu filmovi uvek traju oko 90 minuta, jer ako u tih sat i po ne umeš da kažeš i pokažeš to što si hteo – džaba ti posao. Priroda počne da traži svoje, a onda nema te sile koja može da zadrži gledaoca da zbog „poradi sebe“ ne izađe iz bioskopskog mraka, pre kraja filma. U takvu zamku Aki ne upada, jer stvar predupredi još u fazi pisanja scenarija koji, u njegovom slučaju, nikada nije obiman, preraspisan i preraspričan. Nema kod njega previše dijaloga, samim tim ni suvišnog pričanja. Njegovi junaci su ćutljivi. Ekspresija njihovih lica, najčešće bez ikakve gestikulacije, govori više od hiljadu reči...

Zatim, Kaurismaki je dosledan i u strpljivom (i uvek ličnom) izboru muzike. Tu je uvek stari dobri rokenrol. Retro, ali u apsolutnom saglasju sa sveukupnim izgledom njegovih filmova koji kao da su „izronili“ iz kinematografskih sedamdesetih...

Sve ovo gorenavedeno sadržano je i u najnovijem crno-humornom Kaurismakijevom filmu „Druga strana nade“ (Toivon tuolla polen/ The Other Side of Hope), koji je osvojio „Srebrnog medveda“ na 67. Berlinalu (za najbolju režiju), bio premijerno prikazan na 45. Festu i sada je na redovnom bioskopskom repertoaru.

Tematski, ovo je svojevrstan nastavak njegovog prethodnog filma „Avr“. Tema je, dakle, izbeglička. Samo što su umesto afričkih, sada u centru sirijske izbeglice. Tačnije, jedan Sirijac čija će glava promoliti iz ugljene prašine tovarnog broda koji je upravo uplovio u helsinšku luku. Sirijac traži politički azil, finsko Ministarstvo spoljnih poslova ga odbija jer procenjuje da situacija u Alepu, iz kojeg je stigao, nije toliko dramatična, te sirotom Haledu ne preostaje ništa drugo do da beži i da se skriva.

U jednom  restoranu na periferiji grada u kojem postaje deo neobične, tipično kaurismakijevski iščašene galerije likova, svojevrsne utopijsko harmonične ugostiteljske unije, kroz koju autor pokazuje svoje čvrsto verovanje da svet može biti i bolje i lepše mesto za život. Samo da se Haledu nije dogodio taj krvavi susret sa pripadnicima neonacističke grupe pripadnika takozvane Armije za oslobođenje Finske. I samo kada bi evropska birokratska mašinerija pokazala bar zrnce empatije...

U ovakvoj jednostavno sročenoj, a vizuelno magičnoj filmskoj priči ispričanoj u neubrzanom ritmu leži snažna humanistička poruka. Ona je dodatno ojačana tim neodoljivim kaurismakijevskim koloritom kojim dominiraju umatirane jarko plava, crvena, zelena, bela i narandžasta boja i ta zavodljiva igra svetlosti koja i podržava i razotkriva atmosferu (direktor fotografije Timo Salminen) ovog finog filmskog dela snimljenog na 35-milimetarskoj filmskoj traci (i to je već retro, zar ne?).

Sledi sada vaš susret sa filmom „Druga strana nade“ posle kojeg ćete se osećati pripadnikom družine dobrih ljudi. Pre odlaska u bioskop treba imati u vidu još jedno – Aki Kaurismaki je jedan od retkih filmskih umetnika koji nije uronio glavu u pesak pred migrantsko-izbegličkom krizom na našem kontinentu na koju ama baš niko još uvek nema pravi odgovor. Kaurismaki ne ćuti, barem je pokušao da odgovori. I to onako, baš ljudski. I to treba ceniti. To je danas retkost.