Velike žrtve – mali prestupnici
У заводу увек има између 60 и 80 штићеника, а с њима ради 12 васпитача (Фото Драгослав Жарковић)
„Ovde sam jer sam krao. Majka me je izbacila iz kuće kad sam imao devet godina, nisu mogli da hrane nas petoro. Išao sam od vrata do vrata, radio za hranu, živeo sam na ulici”, priča za „Politiku” Đole (17), jedan od štićenika Zavoda za vaspitanje dece i omladine Beograd.
Njegovo dečje lice ne otkriva golgotu koju je preživljavao u detinjstvu. Dve, tri godine živeo je na ulici sa koje je sklonjen u hraniteljsku porodicu. Tada je, kaže, i u školu išao. Završio je dva razreda, a onda je posle tri i po godine pobegao.
„Bilo mi je tamo dobro ali srce me je vuklo porodici. Kad sam došao, bili su iznenađeni što me vide. Ali ni tada za mene kod njih nije bilo mesta”, priča ovaj mladić.
Tada je sa starijim bratom počeo da krade. Da bi preživeli, kaže. Uhvaćen je i po odluci suda poslat u zavod. U međuvremenu se zaljubio i sa trudnom devojkom planira da osnuje porodicu. Pitamo šta će dalje, kako će da izdržava dete?
„Živećemo kod brata i njegove žene, on sada radi u nekoj firmi pa će mi pomoći da se zaposlim”, odgovara.