Sve vrline lenjosti

57. BIJENALE U VENECIJI

Hit Venecije su dve izložbe Demijana Hersta priređene nezavisno od bijenala, a u Đardinima svakako nagrađeni nemački paviljon. Švajcarci otkrivaju nepoznate detalje iz Đakometijevog životaIako se Kristin Masel (1969) umetnička direktora 57. bijenala u Veneciji u intervjuu Njujork tajmsu požalila da je dobila restriktivan budžet od 13 miliona evra za ovogodišnju izložbu, pod krovom Centralnog paviljona i u prostoru Arsenala našlo se oko 800 radova 120 umetnika koji su van nacionalnih selekcija pozvani da izlažu. Od toga njih 103 prvi put izlaže na bijenalu, što ovu smotru značajno podmlađuje. U nacionalnim paviljonima, čiji broj ne prestaje da raste iz godine u godinu, izlaže 85 umetnika.

Mark Bredford, predstavnik Paviljona SAD ispred rada Vladislava Šćepanovića (Foto Tanjug)

Pod nazivom Viva arte viva ili Živela umetnost živela, Kristin Masel, inače kustos pariskog Bobura, smestila je selekciju širokog umetničkog dijapazona. Teza je, u najkraćem, da su glas i odgovornost umetnika iznad svega, da su umetnik i umetnost u centru pažnje. Ovako široko postavljena i prilično uopštena tema dozvolila je i svu širinu umetničkog izražavanja. Naličje te širine ogleda se u neujednačenom kvalitetu radova koji u svojoj realizaciji, pored slikarstva, crteža, vajarstva, instalacija, video-radova, podrazumevaju i tekstil, odeću, tkanje, umetničke radionice, ali i uključivanje lokalne zajednice u proces nastajanja umetničkog dela.

Izložba je podeljena u devet poglavlja ili transpaviljona: Umetnik i knjiga, Paviljon sreće i straha, Paviljon zajedništva, zatim Paviljon Zemlje, Paviljon tradicije, Paviljon šamana, Dionizijski paviljon, Paviljon boja i Paviljon vremena i beskonačnosti.

Marija Đorđević

---------------------------------------

INTERVJU

Kad se govori o imigrantima, osećam se prozvanom

Mada moje strano poreklo nije mnogo vidljivo, jer sam bela, ne zaboravljam da sam dete imigranata iz Mađarske koji su u Francuskoj dobili politički azil i, dakle, pravno pripadali istoj kategoriji ljudi u koje se danas upire prstom, kaže francuska spisateljica Nina Jaržekov, dobitnica nagrade „Flor“ za roman Dvojno državljanstvo Kada Francuzi govore o Mađarima, osećam se Mađaricom, a kada Mađari govore o Francuzima osećam se Francuskinjom, kaže Nina Jaržekov (1980), francuska književnica mađarskog porekla, objašnjavajući svoj dvojni identitet, što je inače i tema njenog obimnog romana Dvojno državljanstvo, za koji je dobila nagradu „Flor“. Pomenuti roman, čija autorka je ovih dana, kao gost Molijerovih dana, predstavila svoje stvaralaštvo u nekoliko gradova Srbije, objavljen je u Francuskoj u septembru 2016, a biće objavljen i kod nas do Sajma knjiga u izdanju „Arhipelaga“, u prevodu Katarine Trajković.

Nina Jaržekov: Kad pišem, raspoloženje mi uvek ide čas gore čas dole

Nina Jaržekov je doktorirala iz oblasti sociologije prava, predaje na univerzitetu, pruža obuku za socijalne radnike, prevodilac je i romansijerka. Pre Dvojnog državljanstva objavila je dva romana: Ubiti Katrin (2009) i Bićete moji svedoci (2011).

Nagrada „Flor“, koja se inače dodeljuje mladim piscima, ipak je bila iznenađenje za nju, priznaje.

– Kad pišem, raspoloženje mi uvek ide čas gore čas dole. U trenutku pomislim da sam genije i da je to remek-delo, a odmah zatim da je sve katastrofalno. Ova knjiga je, međutim, veoma obimna i ne bih mogla da je napišem da nisam imala veliko nadahnuće i da nisam unela toliko energije. Bilo je tu baš mnogo posla. I mada sam se osećala kao da pripremam jedan veliki poklon za ceo svet, istovremeno sam bila puna sumnje da li će to neko uopšte čitati ili ću ja tako ostati sama sa tim poklonom u rukama koji niko neće. Ova nagrada mi je potvrdila da je moj poklon prihvaćen – kaže Nina Jaržekov.

Gordana Popović

---------------------------------------

BRUKA I BES: PESMA EVROVIZIJE

Evropa na dve brzine

Jedan veliki slavni roker davno je rekao: „The Song remains the same“ (Pesma ostaje ista), ali koja? Svakako ne evropska. Kome je, pobogu, palo na pamet da predstavnici svih zemalja članica Evropske unije i onih koje bi to želele jednom da budu u bližoj ili daljoj budućnosti, pevaju na istom, engleskom jeziku

Vreme je da se otvoreno kaže: Pesma Evrovizije je već neko vreme bruka za evropsku kulturu. Sad već liči na njeno poniženje. Kod prosečnog Evropljanina gotovo da pobuđuje bes nemoći.

Spektakl: Evropljani prvog i drugog reda Foto: video isečak

Osnivači ovog festivala, iste godine kad je Evropa počela da se ujedinjuje potpisivanjem Rimskog sporazuma o formiranju Evropske ekonomske zajednice prerasle potonjih decenija u Evropsku uniju, imali su na umu da pripomognu evropskoj integraciji koristeći pop-kulturu i tadašnju popularnost muzičkih festivala. Unutar i izvan ujedinjene Evrope od tada se ponavlja kao aksiom da se identitet evropske kulture zasniva na jedinstvu razlika. Barem kao moto i parola, „unity in diversity” važi i za upravo završeno izdanje Pesme Evrovizije; samo što umesto različitosti – čitaj osobenosti – nacionalnih muzičkih tradicija slušamo manje-više jednu istu pesmu u četrdesetak verzija, bledunjavu imitaciju najkomercijalnijih severnoameričkih pesmica srcu priraslih starmalom Džastinu Biberu.

Jedan veliki slavni roker davno je rekao: „The Song Remains the Same“ (Pesma ostaje ista), ali koja? Svakako ne evropska. Kome je, pobogu, palo na pamet da predstavnici svih zemalja članica Evropske unije i onih koje bi to želele jednom da budu u bližoj ili daljoj budućnosti, pevaju na istom, engleskom jeziku, jedinom kojim se zvanično ne govori (uz delimičan izuzetak Malte) ni u jednoj od njih (uzevši u obzir bregzit)? Jedinstvo, dakle, ne postoji više u različitosti, nego u zajedničkoj utopiji da i evropska popularna muzika postane što pre globalizovana pod dirigentskom palicom jedne tradicije koja umesto dve hiljade ima jedva nešto više od dve stotine godina. Otprilike kao korejsko takmičenje imitatora Elvisa Prislija.

Branko Anđić

---------------------------------------

MARATONSKO POZORIŠTE

Dajte mi svu ljubav koju imate

Specijalno za „Politiku” iz Amsterdama

Kada se nakon par sati sna probudite na poljskom krevetu u jednom od elegantnih foajea velelepnog pozorišta i pravo nakon toaleta u kome bosonoge devojke peru zube pomolite glavu u zamračenu salu u kojoj se odvija dvanaesti sat pozorišnog rituala, kako tumačite ono što vidite?

Kad sam ulazila u gradsko pozorište u Amsterdamu da gledam predstavu Jana Fabra „Planina Olimp – veličati kult tragedije”, nisam znala da će mi se dogoditi nešto što sanjam i priželjkujem, o čemu pišem i što, više kao mogućnost, dugo istražujem – totalno pozorište. Fabrova predstava u trajanju od 24 sata ulivala je poverenje i budila znatiželju, ali su u prvom planu bila neka sasvim praktična pitanja, šta i kada jesti, kako spavati i najzad, kako izdržati.

Scena iz predstave „Planina Olimp”: zadivljujuća hrabrost autora Foto: Sam de Mol

U sličnim dilemama bili su i mnogobrojni gledaoci nagrnuli sa raznih strana sveta, opremljeni rančevima i kamp opremom. Sat vremena pred početak predstave ulaz u pozorište je bio zakrčen, a juriš na mesta bio je spektakularan. Anksiozni ljubitelji pozorišta prekasno su shvatili da su najbolja mesta u sali zapravo najgora i da je umesto centralnih sedišta u parteru trebalo da izaberu lože i galerije, gde se mogu podići noge i gde glava može bezbolno da padne unazad.

Tako je Fabrova subverzija otpočela i pre same predstave, rasturanjem klišea i prelaženjem granica pristojnosti. Mimo glavnog scenskog toka koji se od početka do kraja odvijao na bini, ova predstava događaj, koja okupira čitav jedan ciklus dana i noći, provocirala je niz sekundarnih, veoma sceničnih događanja u sali koji pažljivom posmatraču pokazuju koliko granice između života i pozorišta mogu biti porozne. Sve to postignuto je bez usiljenih prosedea, već samim formatom predstave koji rastače vremenske odrednice i uvodi nas u dimenziju trajanja, uzbudljive, naporne i često bolne sadašnjosti.

Tina Perić

---------------------------------------

SERIJALI

Književnost u nastavcima

Na mini-anketi s pitanjem zašto volite da čitate nastavke, postavljenoj na fejsbuk grupi ljubitelja epske fantastike, koja broji više od tri hiljade članova, pedesetak čitatelja je odgovorilo da je razlog taj što se vezuju za likove i žele da saznaju šta se sa njima dalje zbiva. Nešto manji broj voli da prati razvoj priče, dok je jedna od čitateljki rekla da je nervira iščekivanje

Kada jednom uđemo u svet fikcije i s omiljenim likovima savladamo sva iskušenja i zajedno prođemo različite avanture, razumljivo je da poželimo i da saznamo šta se sa njima dalje dešavalo. Bilo da nam se dopada njihov specifičan pogled na svet, bilo da nam je uzbudljivo da pratimo razvoj fabule, od književnih nastavaka uvek imamo velika očekivanja. Tendencija pisanja u nastavcima i nadograđivanja fikcionalnog sveta u osnovi je modernog romana već od njegovih početaka. Tako je drugi deo Don Kihota nastao kao Servantesov odgovor na neoficijelni nastavak prve knjige.

Liu Je: Slika knjige, akrilik na platnu, 57, bijenale u Veneciji

Dr Branislava Miladinov sa Katedre za opštu književnost i teoriju književnosti Filološkog fakulteta u Beogradu ukazuje na to da se već u produkciji romana u 18. i 19. veku primećuje da postoje dva zanimljiva fenomena kada je reč o praksi pisanja u nastavcima. Prvi je taj da autori i autorke menjaju tekst i preobličuju ga u odnosu na reakcije publike. Ričardson je bio poznat po tome što bi napisao nekoliko poglavlja romana, koje je potom davao prijateljima i kritičarima, da bi zatim menjao tekst i nastavio pisanje uzevši u obzir njihove sugestije. Takvo pisanje romana u segmentima u 19. veku je bilo vezano i za praksu objavljivanja u časopisima. Dikensov roman Pikvikov klub jedan je od prvih romana koji su objavljeni prvo u časopisu, a potom štampani u formi knjige.

Nađa Bobičić

---------------------------------------

JUBILEJ

Riznica afričkih vrednosti

Beograd ima zavidnu privilegiju da je vlasnik dragocene zbirke „Pečar“ od oko dve hiljade predmeta u Muzeju afričke umetnosti, osnovanog pre četrdeset godina

Pre četiri decenije odlučeno je da se u Beogradu osnuje Muzej afričke umetnosti. Kulturolozi i istoričari neće se lako usaglasiti oko predznaka politike koja je porodila ideju o podizanju muzejske ustanove na ovom bajkovitom prostoru u Ulici Andre Nikolića 14, kao ni oko ocene da li su politički razlozi više uticali na modele kulturne politike, ili je bilo obrnuto.

Predmeti iz zbirke Vede i Zdravka Pečara (Foto: MAU)

Muzej afričke umetnosti – zbirka Vede i dr Zdravka Pečara (MAU) – plod je u nas neobičnog spoja ljubavi, misionarske posvećenosti, strpljenja i kompetentnosti bračnog para Pečar, koji je, u klimi koju je stvorila ondašnja jugoslovenska spoljna politika – pre svega politika nesvrstanosti i antikolonijalizma – tokom više od dvadeset godina diplomatske i kulturne aktivnosti otkrio Afriku kao terra incognita, sakupljao dotle mahom nepoznato i neistraženo umetničko blago i odlučio da ga pokloni Beogradu, Srbiji, Jugoslaviji.

Dr Marija Aleksić

---------------------------------------

POP ĆOŠE

Šarlo, moja prečica do panka

Dugo sam razmišljao šta tačno znače stihovi „Mali čovek želi preko crte”. Ko je zapravo mali čovek i zašto je mali, šta ga to guši, da li ta norma ima veze sa olimpijadom ili ne, o kakvoj se tačno crti radi...? Imao sam neke teorije, mada prelaženje te moje crte tad nije podrazumevalo mnogo više od prepisivanja na kontrolnim ili pućkanje prvih cigareta bez zakašljavanja

Kada sam imao četrnaest godina nisam znao toliko toga. Nije mi bilo jasno zašto devojčice kažu „pošteda” i onda budu oslobođene preskakanja kozlića na fizičkom, mislio sam da je Rubikovu kocku nemoguće složiti, bio sam siguran da će uprkos ratovima Jugoslavija ipak nekako opstati, nisam razumeo o čemu piše Dostojevski, a grupu Šarlo Akrobata sam obožavao iako sam neke njihove stihove tumačio na pogrešan način.

Što se tiče ovog poslednjeg, posebno sam odlepljivao na pesmu „Mali čovek” sa kultnog Paket aranžmana. Tada sam prestao da slušam evergrin hitove iz šezdesetih i pedesetih i umesto toga navukao sam se na gitarsku muziku. Još uvek nisam otkrio pank, ali mi je Šarlo bio prečica do njega. Svidela mi se jednostavna melodija koja spaja sve one melodične refrene koji su ostali iza mojih leđa i one besne koje su me kažiprstom vabili. U toj pesmi Milan Mladenović i Dušan Kojić Koja pevaju: „Mali čovek želi preko crte / Preko crte želi ali ne sme / Njega guše propisane norme / Preko crte njegovo je mesto”. I to je ceo tekst. Dugo sam razmišljao šta tačno znače ti stihovi. Ko je zapravo mali čovek i zašto je mali, šta ga to guši, da li ta norma ima veze sa olimpijadom ili ne, o kakvoj se tačno crti radi…? Imao sam neke teorije, mada prelaženje te moje crte tad nije podrazumevalo mnogo više od prepisivanja na kontrolnim ili pućkanje prvih cigareta bez zakašljavanja. Kasnije sam saznao da to ipak nije bilo to.

Vladimir Skočajić