Detinjstvo bez zaštite

O čemu li razmišlja odrasla osoba kada se u svom nemoćnom besu okomi na dete? Na nekoga potpuno nezaštićenog i nemoćnog da uzvrati, ili barem da se skloni, sakrije, pobegne…

Šta je to što tera „velike” da podignu ruku na „male”. Da li je u pitanju tek izraz sopstvene nemoći, ljutnja (pa makar i opravdana), saznanje da smo negde uveliko promašili…

Svako od nas je u detinjstvu po neki put dobio „prutom po stražnjici” i to nam je jednostavno sledovalo u godinama kada smo bili skloni da, zabavljeni igrom, „prečujemo” savet ili opomenu roditelja, pokušamo da sakrijemo poneku lošu ocenu koju smo zaradili u školi ili, igrajući se na poljančetu sa drugarima, razbijemo prozor komšiji koji je i inače „sav na tri ćoška”…

Ali pomenuti „prut” nikada nije pokvario uspomenu na detinjstvo, taj najlepši period života. Naprotiv, ušetao se u sećanje, obojio ga, i odande se ne miče.