Torba

Lep, sunčan dan u prestonici, takav da ne očekuješ nikakve neprijatnosti. Na jednom od gradskih brda stojim na autobuskom stajalištu i čekam autobus. Vadim mobilni telefon iz tašne, šaljem poruku na „zvezdica 011 zvezdica” i pribavljam informaciju da će vozilo naići za četiri minuta, i tako i biva. Sve funkcioniše besprekorno.

Ulazim u umereno popunjeno vozilo i pronalazim zgodno mesto za stajanje. Zapažam crnu sportsku torbu na uzvišenom prostoru između dva para sedišta okrenutih leđima. Pretpostavim da torba pripada jednom od četvoro putnika sa tih mesta. Međutim, kroz nekoliko stanica, sva sedišta se prazne, torba ostaje, i to torba koja lako može poneti epitet sumnjive, mala, crna sportska, koja jedva čeka da uskoči u vest. Ne oklevam ni trenutak i glasno pitam čija je torba, hvatajući sebe kako se u blagoj panici udaljavam od nje. Svi odmahuju glavom i nastaje komešanje, potom se obraćam vozaču i on zaustavlja vozilo. Vozač je visok, snažan, u kasnim dvadesetim. Pratimo šta će učiniti.

Književnica iz Beograda

CEO TEKST SAMO U ŠTAMPANOM I DIGITALNOM IZDANjU