Svi smo mi poliglote

Lin­gvi­sti­ci po­zna­ti beč­ki Knji­žev­ni do­go­vor po­stig­nut je 1850. go­di­ne. Taj do­go­vor sklo­pi­li su srp­ski i hr­vat­ski fi­lo­lo­zi i knji­žev­ni­ci, me­đu ko­ji­ma su bi­li Vuk Ste­fa­no­vić Ka­ra­džić, Ivan Ku­ku­lje­vić, Đu­ro Da­ni­čić, Ivan Ma­žu­ra­nić i Di­mi­tri­je De­me­ter. Do­go­vo­rom je ozva­ni­če­no tvr­đe­nje na­u­ke o je­zi­ku „da je na­rod­ni je­zik Sr­ba i Hr­va­ta je­dan je­zik“. (Pra­vo­pis MS – MH, 1960. go­di­ne). Ono što je za­po­če­to beč­kim Knji­žev­nim do­go­vo­rom na­sta­vlje­no je 1954. u No­vom Sa­du Za­ključ­ci­ma o srp­sko­hr­vat­skom je­zi­ku i pra­vo­pi­su. No­vo­sad­ske Za­ključ­ke pot­pi­sa­li su, po­red osta­lih, Ivo An­drić, dr Alek­san­dar Be­lić, uni­ver­zi­tet­ski pro­fe­sor i pred­sed­nik Srp­ske aka­de­mi­je na­u­ka, Mir­ko Bo­žić, pred­sed­nik Dru­štva knji­žev­ni­ka Hr­vat­ske i broj­ni pro­fe­so­ri. 
Ras­pa­dom SFRJ taj je­zik na srp­skom go­vor­nom pod­ruč­ju na­zvan je srp­skim, na hr­vat­skom hr­vat­skim. Pro­gla­še­njem ne­za­vi­sno­sti Cr­ne Go­re nje­nim Usta­vom iz 2007. pro­pi­sa­no je da je slu­žbe­ni je­zik u Cr­noj Go­ri cr­no­gor­ski. Ta či­nje­ni­ca u Cr­noj Go­ri ni­je iza­zva­la ve­će po­tre­se jer je u obra­zov­nim usta­no­va­ma u na­stav­nom pred­me­tu Ma­ter­nji je­zik i knji­žev­nost i da­lje iz­u­ča­van do­ta­da­šnji knji­žev­ni je­zik. 
Pro­ble­mi po­či­nju kad se na­kon pro­me­ne for­me (na­ziv je­zi­ka) kre­nu­lo u pro­me­nu su­šti­ne – iz­ra­di gra­ma­ti­ke i pra­vo­pi­sa cr­no­gor­skog je­zi­ka. 
Na­ziv na­stav­nog pred­me­ta za slu­žbe­ni je­zik u dr­ža­vi u obra­zov­nim usta­no­va­ma je pri­ča za se­be. Po­što do­ta­da­šnji na­ziv Ma­ter­nji je­zik i knji­žev­nost ni­je bio pri­hva­tljiv zbog to­ga što ni­je imao na­ci­o­nal­nu od­red­ni­cu, pro­svet­ne vla­sti su kre­nu­le u po­tra­gu za na­zi­vom. Na­ziv cr­no­gor­ski je­zik bio je ma­nje pri­hva­tljiv od pret­hod­nog, jer ni­je za­do­vo­lja­vao zah­te­ve po­li­tič­kih struk­tu­ra hr­vat­skog i bo­šnjač­kog na­ci­o­nal­nog en­ti­te­ta. Na­đe­no je kom­pro­mi­sno re­še­nje da se na­stav­ni pred­met u ško­la­ma zo­ve Cr­no­gor­ski-srp­ski-hr­vat­ski i bo­šnjač­ki je­zik. Ta­ko ni kri­vi ni du­žni, đa­ci u cr­no­gor­skim ško­la­ma po­sta­do­še po­li­glo­te, ko­ji po­red dva evrop­ska uče još če­ti­ri bal­kan­ska je­zi­ka. I to sve na istom ča­su i kod istog na­stav­ni­ka. Na­stav­ni­ci i pro­fe­so­ri ko­ji iz­vo­de na­sta­vu ovog pred­me­ta u ško­la­ma mo­ra­li su da se do­vi­ja­ju ka­ko da skra­te glo­ma­zan na­ziv da bi mo­gli da ga upi­šu u za to od­re­đe­nom pro­sto­ru u dnev­ni­ku.
Pro­fe­sor srp­sko­hr­vat­skog je­zi­ka i knji­žev­no­sti