Kan – Britanska pozorišna i filmska glumica Vanesa Redgrejv je tokom svoje duge i plodne karijere za glumu osvojila sve nagrade –koje su se mogle osvojiti – od kanske nagrade do „Oskara” 1978. za ulogu u filmu „Julija”.

Na Kanskom festivalu prvi put je boravila 1966. i osvojila nagradu za najbolju žensku rolu, za ulogu u filmu „Morgan – pogodan slučaj za lečenje”, a sada se predstavila i kao reditelj debitant, u svojoj 80. godini. U razgovoru za „Politiku”, ova umetnica i politička aktivistkinja levičarske provenijencije koja se zalagala za radničku revoluciju, Organizaciju za oslobođenje Palestine i IRA, i kao dobra prijateljica Radeta Šerbedžije učestvovala u protestima tokom rata u Jugoslaviji, kaže da je neizvesno koliko će još živeti. „Pre dve godine sam preživela srčani udar, tako da o nekoj novoj režiji ni ne razmišljam”, kaže. U narednom periodu će se potruditi da njen dokumentarni film „More tuge”, posvećen evropskoj humanitarnoj krizi i odnosu Velike Britanije prema izbeglicama, dođe do što većeg broja gledalaca.

Dubravka Lakić

 

21. VEK

Posle pola veka: Revolucionarna 1967. godina

Meša Selimović objavljuje svoj najpoznatiji roman „Derviš i smrt”. U svetsku distribuciju ulazi prvi špageti vestern pod nazivom „Za šaku dolara”. Muhamed Ali odbija da služi vojni rok u armiji SAD. U Britaniji, u okviru Barkli banke, instaliran je prvi bankomat. Pokrenuta je inicijativa za promenu Ustava SFRJ

Veliki boem i sjajni satiričar Vlada Bulatović Vib, u vreme kada je zanos revolucionarne izgradnje bio ogroman, a trudbenici rušili rekord za rekordom, smislio je sledeću duhovitost: „Drugovi, svaka naša godina je istorijska.”

Među svima njima izdvaja se 1967. U toj pola veka udaljenoj godini dogodile su se promene posle kojih zaista skoro ništa više nije bilo isto. Na svim stranama sveta. Zapanjujuća je količina događaja iz te godine koji su bili do te mere značajni da su i pedeset godina kasnije važni, pa i odlučujući, za politiku, kulturu i ekonomiju planete. I nastaviće da budu značajni, najverovatnije dok je sveta i veka.

U toj godini Njujork tajms otkrio je da američka vojska tajno eksperimentiše sa zabranjenim bojnim otrovima. Ronald Regan, holivudski glumac i budući predsednik SAD, postaje guverner Kalifornije. Zarobljen je i pogubljen Če Gevara. U Indoneziji svrgnut je Sukarno. Britanija pristupa pregovorima za učlanjenje u Evropsku ekonomsku zajednicu (buduću EU). Grupa The Doors i Džimi Hendriks izdaju svoje debitantske albume. Meša Selimović objavljuje svoj najpoznatiji roman Derviš i smrt. Kanada slavi 100 godina svog postojanja i to obeležava spektakularnom svetskom izložbom, Expo 67, u Montrealu koju, u toku te godine, posećuje 50 milona ljudi. U svetsku distribuciju ulazi prvi špageti vestern pod nazivom Za šaku dolara. Tri astronauta, u kapsuli Apolo 1, ginu u vatri koja ih zahvata i pre nego što su lansirani na put u svemir. U Beogradu se održava prvi BITEF, koji će postati jedan od najvažnijih umetničkih festivala u Evropi. Kina objavljuje da je angažovala Crvenu armiju u prolećnoj setvi. Brazilska policija hapsi Franca Stangela, zloglasnog komandanta logora smrti Treblinka i Sobibor. Britanija dobija prve količine gasa iz Severnog mora. Posle 14 godina provedenih u kućnom pritvoru umire prvi, demokratski izabrani a, potom, u zaveri Amerikanaca i Britanaca svrgnuti, premijer Irana, Mohamed Mosadek.

Stanko Crnobrnja

12. IGRAČ

Umetnik je izabran, predsednik je odsutan

U izlozima svetskih knjižara pojaviće se roman koji već uveliko zajedno pišu bivši američki predsednik Bil Klinton i Džejms Paterson, jedan od najtiražnijih pisaca današnjice. Nije potrebno da imate nušićevski ili domanovićevski talenat pa da zamislite na šta bi kod nas ličilo ovo pisanije u četiri ruke

Početkom meseca Savetodavni komitet za umetnost britanskog parlamenta imenovao je englesku vajarku Korneliju Parker za „zvaničnog umetnika opštih izbora 2017”, koji će se u Velikoj Britaniji održati sredinom juna. Umetnica, koja je ljubiteljima vizuelnih umetnosti poznata i kao autorka mnogih instalacija, već je dobila honorar u iznosu od sedamnaest hiljada funti sterlinga, u šta nisu uračunati putni troškovi, a njen zadatak je da po završetku izbornog procesa kreira umetničko delo koje će postati sastavni deo umetničke kolekcije britanskog parlamenta. Ovakva praksa u Britaniji postoji od 2001. godine, kada je Džonatan Jejo naslikao portrete trojice tadašnjih lidera tri najveće parlamentarne stranke, čije su dimenzije odgovarale procentu osvojenih glasova.

Nije potrebno da imate nušićevski ili domanovićevski talenat pa da zamislite na šta bi kod nas ličila ova skupštinsko-umetnička predizborna ujdurma.

Prvo, čak i ako bi se desilo nemoguće, pa da kultura makar i na ovakav bizaran način bude predmet bilo kakve procedure u srpskom parlamentu, pitanje je da li bi konkurs za „izabranog umetnika“ bio na vreme raspisan, a na vreme i završen.

Vule Žurić

PARALELNI INTERVJU

Kako se Iran otkriva kroz književnost

Iranski pisci su, poput svojih sunarodnika, dugo plaćali ceh međunarodne izolacije. Savremena književna scena u ovoj zemlji je, međutim, veoma živa, u šta smo se uverili u razgovoru sa predstavnicima dve generacije pisaca čija dela privlače pažnju i van granica njihove zemlje

Pedesetčetvorogodišnja književnica koja je slavu stekla prvim romanom Moja ptica (2002), iza sebe ima desetak knjiga proze, romana i kratkih priča. Četrdesetogodišnji Esmaili, koji se na književnoj sceni probio sa prvim romanom Stražar (2014), objavio je nekoliko knjiga kratkih priča. Karijeru je počeo kao novinar, praveći intervjue sa književnim zvezdama poput američkog pisca Pola Ostera.

Jedan od razloga zbog kojih ovi pisci privlače pažnju van zemlje jeste što su njihove priče smeštene u kontekst savremenog Irana, društva koje je dugo bilo izolovano i o kome čitaoci van persijskog govornog područja najčešće imaju nejasne predstave. Vafi se u svojoj prozi bavi portretima žena iz različitih društvenih slojeva, ulazi u intimne prostore porodica i njihove složene odnose u zemlji u kojoj postoji veliki jaz između javne i privatne sfere.

Esmaili je majstor kratkih priča, jedan od pisaca srednje generacije koji je osvojio najviše književnih nagrada u svojoj zemlji.

Sa iranskim piscima smo se sreli u Teheranu, u vreme najvećeg Sajma knjiga u ovom delu sveta. Razlog za ukršteni intervju je što smo želeli da proverimo zašto su u Iranu još uvek snažne granice između „muških” i „ženskih” autora. Na pitanja o savremenoj iranskoj književnoj sceni, koja je nepoznata u Srbiji, sagovornici su uzvratili pitanjima o srpskoj književnosti.

Ana Otašević

 

SPOMENICI

Studentski trg čupan iz sećanja

„Aman, zaustavite to!”, naslov je vapaja objavljenog u junu 2006. godine u Književnom listu na vest o odluci državne komisije da se jedini van konkursa ponuđeni gipsani odlivak Tesline figure izlije u bronzi – za Teslin spomenik u Beogradu. Figura je izlivena, spomenik je podignut i još uvek zimuje u trotoarskom prostoru beogradskog aerodroma, na mestu koje dokazuje da se takvoga „Tesle” stide i stručne komisije i kumovi aerodroma i gazde aerodroma i država, uz napomenu, koja, naravno, nimalo ne dira širu javnost, da vreme življeno s njim doslovno izluđuje profesionalnu vajarsku populaciju Srbije.

Taj spomenik je moguće ukloniti. Ne rušiti ga… nezamislivo je, ali zameniti ga drugim, dostojnim Tesle, ostvarivo je. Jedina preostala nevolja, mrlja na autoru sadašnjeg spomenika i na „njegovoj” komisiji, brzo bi se zaboravila.

To što je Tesli na aerodromu učinjeno izlečivo je.

*

Grad Beograd planirao je najpre da se Studentski trg uključi u pešačku zonu začetu Knez Mihailovom ulicom.

Zatim je odlučeno da se na Studentskom trgu podigne spomenik Zoranu Đinđiću.

Naručen je i projekt mesta novog spomenika na Studentskom trgu.

Projekt mesta novog spomenika je urađen, objavljen (arh. Boris Podreka, prim.red.)

U traganju za mestom novog spomenika, načinjen je i projekt rekonstrukcije Studentskog trga, usmeren na grubo „laičko” prevaspitavanje trga, do pretnje da njegov do sada ekskluzivni kulturno-istorijski smisao i značajne urbanističke mogućnosti potpuno zamru, čak i da slika njegovog dosadašnjeg izgleda bude doslovno iščupana iz istorijskog pamćenja Beograda, Srbije.

Neizlečivo.

Ljubomir Gligorijević*

 

AUTOSTOPERSKI SUSRET SA SAMIM SOBOM

Paorska biblija

Sava Babić je otkrio jednog od najvećih mislilaca dvadesetog veka Belu Hamvaša. Mađarskog esejistu – koji za života nije objavio skoro nijednu knjigu – nazvali su „Beli Niče”. Jedno vreme u Beogradu, ali ne na maliciozan način, pričalo se da Bela Hamvaš ni ne postoji, već je to sam Sava Babić koji piše pod pseudonimom Bela Hamvaš

Početkom 1995, zima je još trajala, pozvao me je telefonom Sava Babić. Ja tada nisam imao telefon, pa mi je bilo čudno kako me je našao. Tragao je – tipičnim entuzijazmom – od prijatelja do prijatelja gde bih mogao biti i našao me je. Prozuklim glasom me je upitao: „Je l’ piješ crno vino.” „Ne”, odgovorio sam, jer nisam pio alkohol. „Dobro” nastavio je on, „ne piješ alkohol, ali valjda piješ Hristovljevu krv, ona je izvor života i radosti. Javljam ti se jer si dobio nagradu Čalabrčak za esej godine.”

Esej je bio kratak i efektan žanr za Savu koji je raspravljao o živom životu gde su dosada i gnjavaža isključeni, a duh trijumfuje. Nagrada se sastojala od petsto kilograma žita koje je darovala zadruga Mužljenski ritovi, a dobili su je Borislav Mihajlović Mihiz, Miodrag Pavlović, Dragan Jovanović i moja „zalutalost” među ove velikane. Naravno, i ja sam svoju nagradu poklonio Narodnoj kuhinji, a meni je ostala vrećica sa lepo izvezenim dizajnom. Obradovao sam se jer nisam ja, baš, imao mnogo nagrada. A popio sam i čašu vina na svečanoj dodeli u Klubu Cvijeta Zuzorić.

Sava Babić (1934-2012) je otkrio jednog od najvećih mislilaca dvadesetog veka Belu Hamvaša. Mađarskog esejistu – koji za života nije objavio skoro ni jednu knjigu – nazvali su „Beli Niče” jer je otkrio svetlu stranu kosmosa. Sava ga je izveo iz anonimnosti i Mađarima i nama. Prevodio je njegove knjige i objavljivao ih. Mnoge knjige poput Scilencija sakra, Patam, Tabula smaragdina, Karneval izašle su u više izdanja sa alhemijskom posvećenošću našeg prevodioca. Jedno vreme u Beogradu, ali ne na maliciozan način, pričalo se da Bela Hamvaš ni ne postoji, već je to sam Sava Babić koji piše pod pseudonimom Bela Hamvaš.

Božidar Mandić

EPIDEMIOLOGIJA

Sveto pričešće i zaraze

Idealno bi bilo kada bi sama crkva, u svetlu saznanja stečenih tokom poslednjih 150 godina, izmenila svoju dvomilenijumsku praksu tako da se pričešće, kao ni odavanje pošte ikonama, ne zasniva na bukvalnoj razmeni pljuvačke

U vreme poslednjih božićnih praznika jedan tabloid je objavio kako „svi uzimaju vino i naforu istom kašikom, a da se na taj način ne prenese nikakva bolest“. Istaknuto je kako pravoslavni sveštenik „brani tezu da se svetim pričešćem niko nije razboleo“, a intervjuisani lekari, suočeni s osetljivošću teme, davali su nepodudarne odgovore. Članak je, mahom s jakim emotivnim nabojem, komentarisalo preko 420 čitalaca, pa ga je zatim preuzelo više nacionalnih i regionalnih sajtova.

Nastalu žustru polemiku odlikovali su višak uverenja i upadljivo odsustvo argumenata. Ostala je potreba da se popuni ta praznina.

Lako je moguće da se niko nije požalio svešteniku da je zbog pričešća dobio upalu krajnika (ili da se niko ne seća takvog primera), ali je nesporna naučna činjenica da se putem zajedničke kašike prenose uzročnici mnogih zaraznih bolesti. Isto, naravno, važi i za ljubljenje ikone. Štaviše, pri boravku u masi, bilo da je to u crkvi, sportskoj hali ili na muzičkom koncertu, postoji znatna mogućnost prenošenja klica i bez neposrednog fizičkog dodira sa zagađenim predmetom.

Čovek može da smatra kako ga viša sila štiti od profanog zaražavanja tokom pričešća, liturgije ili druge bogougodne aktivnosti, ali time iskoračuje iz područja nauke i zalazi u religijske sfere. Tu već važe sasvim različita pravila.

Zoran Radovanović*