Lečenje na ruskim klinikama

Radeći u Rusiji video sam da ljudi ne shvataju ozbiljno zdravstvene probleme, ne odu kod lekara i nastavljaju da rade. Nažalost, zbog neblagovremenog odlaska kod lekara imali smo nekoliko smrtnih slučajeva.

Kada sam osetio bolove u predelu mokraćne bešike i imao česta mokrenja, odmah sam reagovao. Nisam hteo da idem u državnu kliniku sa kojom je firma imala potpisan ugovor. Na internetu sam video reklamu privatne klinike koja ima urologiju. Smatrao sam da ću u privatnoj klinici uslugu lekara više platiti, ali i da će se on više zauzeti za mene. On me je saslušao, pregledao i konstatovao da imam hroničnu upalu prostate, da je dosta tvrda i da je to loše. Predložio je kurs lečenja po kome je njihova klinika poznata u međunarodnim okvirima.

Prvo je trebalo uraditi laboratorijske nalaze (krv i urin) a onda odrediti terapiju. Izuzev urinokulture svi nalazi su bili gotovi u toku dana. On je rekao da nećemo čekati rezultat urinokulture i da treba da krenemo sa terapijama. Najpre antibiotik (tableta) i još tri vrste lekova za koje je rekao da se ne prodaju u apotekama već samo u njihovoj klinici i da su proizvedeni u Izraelu. Lečenje je trebalo da me košta oko 700 evra. Preplašen problemima o kojima je on govorio ja sam pristao i dao sam prvih 200 evra. Plaćalo se na kasi klinike na osnovu papirića sa njegovim pečatom.

Došao sam na kontrolu nedelju dana kasnije, tegobe su prestale, a lekar mi je rekao da narednu nedelju dana treba da svako jutro dolazim na fizioterapije koje su imale za cilj masažu prostate. Prestao sam da uzimam antibiotike, ali mi je dva od tri leka zamenio drugim takođe specijalnim tabletama. Platio sam još 100 evra. Nalaz urinokulture je bio dobar. Tako sam dolazio još dva puta, plaćao, on mi menjao lekove i bilo mi je dobro.

Međutim, posle mesec dana lečenja ponovo su se pojavili isti simptomi. Nazvao sam urologa, on mi je zakazao pregled, objašnjavao mi je da su hronične upale takve i moram da se strpim, propisao mi ponovo fizioterapiju i dao „izraelske lekove“.  

Počeo sam da sumnjam u to lečenje. O tabletama koje se samo kod njih prodaju na internetu nisam mogao da pronađem ništa.

Opet mi je nedelju dana bilo bolje, i onda opet isto. Urolog je pričao iste priče. Zbog moje nervoze i vidljive sumnje poslao me je u laboratoriju da uradim bris. Nalaz je bio dobar. Tvrdio je da treba da nastavim lečenje i da će sve biti u redu. Pomislio sam da je to lečenje prevara. Otišao sam u drugu, po reklami specijalizovanu urološku kliniku. Objašnjavao sam urologu kako sam se lečio, on me je nezainteresovano slušao i tražio je da tu kod njih uradim ultrazvučni pregled i analizu urina. U urinu je bilo dosta urata i on mi je rekao da je to posledica promenjenog načina života (jer sam promenio državu, klimatske uslove i ostalo). Naglasio je da sam imao upalu prostate i da će mi on dati lekove za te probleme koje imam sa uratima, a dalje me je poslao kod kolege koji je trebalo da mi objasni lečenje prostate.

On je govorio o tronedeljnom lečenju prostate specijalnim aparatom. To je neophodno, jedino moguće i nešto što treba da uradim što pre. Cena je bila oko 400 evra. Obećao sam da ću se javiti da zakažem terapiju. Bio sam radostan jer sam mislio da sam identifikovao problem. Smatrao sam da je laboratorijski nalaz utvrdio problem. Terapija koju sam dobio delovala je oko dve nedelje i onda opet isto.

Bolovi su bili retki, ali mokrenja su bila suviše česta. Nije bilo uvek isto, ali najgore je bilo u drugoj polovini dana kad sam morao da trčim u toalet svakih 15–20 minuta. Vreme je prolazilo, a ja sam se mučio. Terapiju na kojoj su insistirali nisam zakazao.

Na kraju sam otišao u kliniku sa kojom je firma imala ugovor. Urolog mi je rekao da su klinike u kojima sam bio prevarantske i da tamo više ne idem. Pogledao je nalaz urina i takođe konstatovao da su problem urati. Dao mi je drugi lek. Nažalost, opet isto. Dve nedelje malo bolje i onda opet nekad na sat nekad na pola sata jurenje u toalet.

Uoči dolaska u Srbiju na internetu sam pronašao kliniku čiji je vlasnik urolog, profesor medicinskog fakulteta. Dolazak u Beograd iskoristio sam da odem kod njega. Profesor me je pažljivo saslušao, a priča o soli u mokraći za njega je u startu bila zaprepašćujuća. Odmah nakon razgovora uradili smo ultrazvučni pregled koji je pokazao da u bubrezima i mokraćnoj bešici nema peska i priču o problemu koji prave urati on je isključio. Dalje rekao je da prostata nije tvrda i da trenutno nemam nikakvu upalu. Govorio je da su problemi koje sam imao mogu biti posledica prethodnih upala.

Pojavu urata u urinu smatrao je posledicom ishrane u toku dana pred analizu. Pogledao je ranije izveštaje urinokulture i video da su dobri. Problem čestog mokrenja kod mene je bio prisutan u toku dana. U toku noći sam ustajao jednom.

Sumnjao je na problem sa ešerihijom koli, ali je tvrdio da ona uzrokuje veći problem noćnog mokrenja (bar tri puta u toku noći), ujedno i nalaz urinokulture pokazuje da je nema.

Sumnjao je na upalu mokraćne bešike za koju je rekao da je ženska bolest jer su 97 odsto obolelih žene i predložio je da otklonimo i tu sumnju tako što ćemo uraditi pregled bešike (cistoskopija).

Pregled je bio neprijatan, ali izdržao sam. Upale nije bilo. Profesor je rekao da većih problema nemam i rekao je da sumnja na funkcionalni poremećaj rada mokraćne bešike. Insistirao je da pijem dva leka (jedan je bio „prostamol uno”).

Vratio sam se u Rusiju verujući da sam na dobrom putu. Verovao sam da će mi pomoći lekovi na kojima je profesor insistirao. Profesor je na mene ostavio utisak iskrenog i kompetentnog čoveka. Nažalost, terapija nije dala rezultat.

Stanje mi se pogoršalo, pored čestog mokrenja sa kojim sam se mučio bolovi u predelu bešike postali su učestali. Psihički sam sve više padao. Opet sam otišao u jednu privatnu kliniku u Ufi, opet nezainteresovan urolog, dao mi je antibiotik i neke vitaminske tablete. Dok sam pio antibiotik bilo mi je dobro.

Nekoliko dana posle terapije opet isto. Svima sam u firmi govorio o problemu koji imam. Neki su mi govorili da moram da se vratim u Srbiju i da rešim taj problem tamo. Podsećali su me da je zdravlje najpreče. Drugi su govorili da povratak u Srbiju ne znači rešenje problema. Podsećali su me da ovde imam pristojnu platu i da imam novac za lečenje. U Srbiji bih bio nezaposlen i ne bih imao čime da se lečim.

Potpuno očajan nisam znao šta da radim. Otišao sam u jednu privatnu kliniku i uradio magnetnu rezonancu. Opet je bilo sve u redu. Jedna koleginica, Ruskinja, predložila mi je jednog urologa i rekla je da će me povezati sa njim. Isto mi je govorio i jedan podizvođač. Vlasnica firme koja je isporučivala hranu na naše gradilište (kuhinja za Uzbeke i Tadžike) takođe je obećala da će me povezati sa svojim prijateljem urologom.

Svi su tvrdili da je taj urolog na odmoru. Ispostavilo se da igrom slučaja svi govore o istom čoveku. Nekako sam uspeo da sačekam da se on vrati sa godišnjeg odmora.

Zvao se Irek Ihsanov. Pogledao je sve nalaze koje sam imao i saslušao je moju priču. Pregled je bio u jednoj od državnih klinika u kojima je radio. Ispostavilo se da on paralelno radi i u jednoj od dve privatne (prevarantske) klinike. Govorio je da je to komercijalna medicina i da su to konkurentske klinike. Tvrdio je da u obe rade vrhunski lekari i to je opravdavao potrebom lekara da zarade jer su državnim klinikama plate prilično male.

Insistirao je da uradimo laboratorijsku analizu sekreta prostate. Bilo mu je čudno što sam pre te analize radio cistoskopiju. Analiza je pokazala prisustvo većeg broja eritrocita, što potvrđuje upalu i takođe prisustvo bakterije ešerihija koli. Terapija je bila sedam dana po dve injekcije antibiotika dnevno.

Posle nekoliko dana bilo je dobro, ali nedelju dana posle terapije opet isto. Ponovo sam se javio urologu, insistirao je na ponovnoj analizi. Eritrocita je bilo više nego prethodni put. Ešerihija takođe prisutna. On je rekao da moram da ostanem na bolničkom lečenju. Hteo je da infuzije primam u tačno određeno vreme. Teško sam podnosio sve to. Bojao sam se da se opet ne promaši dijagnoza.

Ležao sa 10 dana i za to vreme imao sam 16 infuzija, oko 40 injekcija, od kojih polovina nisu antibiotici. Bio sam očajan, nisam verovao da će mi biti bolje. Irek me je hrabrio i tvrdio je da on garantuje da će sve biti dobro. Smatrao sam da u slučaju neuspelog lečenja moram hitno u Srbiju. Posle bolničkog lečenja još dva meseca sam pio antibiotike. Nekoliko meseci posle svih terapija više puta radili smo analizu sekreta prostate i uvek je bilo sve dobro.

Problem koji sam imao je nestao. Ostao sam u Ufi još godinu dana. Nisam platio ni bolničko lečenje, ni urološke preglede. Žena koja mi je preporučila urologa rekla je da će ona sve regulisati i da mogu samo da častim Ireka. Predlagala je da mu kupim neko piće. Tako sam i uradio, ali sam uz piće upakovao i nešto novca. Moram naglasiti da sam Ireku beskrajno zahvalan ali i beogradski profesor mi je ostao u lepom sećanju bez obzira na to što mi nije pomogao. Sve ostale koji su me lečili ne želim da vidim ni u ružnom snu.

Goran Antonić