Cvet­ni trg

Se­dim če­sto s pri­ja­te­lji­ma u jed­nom ma­lom ka­fi­ću na Cvet­nom tr­gu. Ka­fić ima ro­man­tič­no ime „Le pe­tit bar“ (Ma­li bar). Ime je sa­svim ade­kvat­no jer u „Ma­lom ba­ru“ mo­že da se sme­sti ma­li broj lju­di. De­se­tak, to je mak­si­mum. Ret­ko se de­ša­va da jed­na ur­ba­na ce­li­na po­sle re­kon­struk­ci­je i po­tro­še­nih ve­li­kih ma­te­ri­jal­nih sred­sta­va iz­gle­da go­re ne­go pre re­kon­struk­ci­je. To se do­go­di­lo Cvet­nom tr­gu. Cvet­ni trg je bez cve­ća, oko­van be­to­nom. Ne­ko je iš­ču­pao cve­će i po­sa­dio be­ton. I be­ton se br­zo i la­ko pri­mio ume­sto cve­ća. Sa­mo što je siv, ne cve­ta i ne mi­ri­še u pro­le­će.

Pri­ja­te­lji me če­sto pi­ta­ju za­što ne na­pi­šem ne­što i o nji­ma za no­vi­ne. ,,Pi­šeš o sve­mu i sva­če­mu, pi­ši ma­lo i o na­ma.”  Se­dim u go­to­vo pra­znoj ba­šti ka­fi­ća. To je ono vre­me iz­me­đu da­na i no­ći ko­jem se ma­lo ko ra­du­je. Dan još ni­je za­vr­šio, a noć još ni­je po­če­la. 

Po­ku­ša­vam da smi­slim šta da na­pi­šem o mo­jim pri­ja­te­lji­ma.

Pro­fe­sor FDU

CEO TEKST SAMO U ŠTAMPANOM I DIGITALNOM IZDANjU