Jezik i neprijateljstvo

Čak i oni po­te­zi srp­ske vla­sti ko­ji oda­ju uti­sak smi­sle­no­sti, po­put ini­ci­ja­ti­ve da se u ško­le, kao iz­bor­ni pred­met, uve­du je­zi­ci ma­nji­na „sa ele­men­ti­ma na­ci­o­nal­ne kul­tu­re“, u svo­joj ne­ve­što skri­ve­noj isti­ni be­smi­sle­ni su. Na li­sti od če­tr­na­est je­zi­ka – od al­ban­skog i bu­gar­skog, pre­ko ma­đar­skog i če­škog, do rom­skog i vla­škog – ko­ja je po­nu­đe­na uče­ni­ci­ma osnov­ne ško­le, na­la­ze se i dva je­zi­ka ko­ja se od srp­skog raz­li­ku­ju, re­ci­mo, ko­li­ko se od no­vo­sad­skog go­vo­ra raz­li­ku­je vra­njan­ski go­vor, a ve­ro­vat­no i ma­nje. 

Bo­san­ski i hr­vat­ski je­zik (o nji­ma je ri­ječ) ni­su stra­ni je­zi­ci i ta se okol­nost ne da pro­me­ni­ti upr­kos zdru­že­nim na­po­ri­ma re­gi­o­nal­ne ne­in­te­li­gen­ci­je. Da ne bi­smo bes­po­treb­no gu­bi­li vre­me: Bo­sna i Her­ce­go­vi­na i Hr­vat­ska je­su stra­ne dr­ža­ve, ali se u nji­ma, avaj, go­vo­ri istim je­zi­kom ko­jim se go­vo­ri i u dr­ža­vi Sr­bi­ji.

Filozof

CEO TEKST SAMO U ŠTAMPANOM I DIGITALNOM IZDANjU