Premetačina

Pre trideset godina, u jedno letnje praskozorje, pozvonili su mi na vratima stana, petorica su skoro odjednom hrupila u predsoblje i, s urednim tužiočevim nalogom, pretresli čitav stan, a major, kad je samo na tren zavirio u moje beleške, sedeći za mojim pisaćim stolom, rekao je: „Kao da ste suvi list, tako ću vas smrviti u šaci.” I levom, stisnutom pesnicom, vrlo proračunato, zamahnuo je kroz vazduh, zatim je otvorio dlan i njegov nepostojeći sadržaj istresao u korpu za otpatke.

Nisam bio suvi list, ni najmanje, on je, međutim, bio nervozan, pedantan čovek. Hvalio se da će napraviti red u mom ormanu u kojem sam držao rukopise. A kad su me priveli i oduzeli mi ključeve, dobronamerno me je posavetovao da svežanj svojih ključeva držim u jednoj maloj kožnoj futroli sa cipzarom, kao on, tako neću istegliti džep sakoa. Strogim glasom je zamerio mojoj deci što su zamrsili resice na rubu tepiha. Oni u svom domaćinstvu imaju posebnu četku za resice tepiha.

Iz kancelarije resora državne bezbednosti, gde je sedeo naspram mene, javio je supruzi da će uskoro završiti s osumnjičenim i da će požuriti kući, te da će još stići na večernju bioskopsku predstavu. Tako sam doznao da sam osumnjičeni.

Upitao sam: kako sam mogao bilo koga da uznemirim i da huškam na mržnju protiv temeljnih institucija Narodne Republike Mađarske svojim dnevničkim beleškama koje sam držao u ormanu, pod ključem? Stvar je veoma jednostavna, objašnjavao je, na primer, naiđe neki posetilac, ja baš tada radim, dakle, ključ je bio u bravici, izađem u kuhinju da skuvam kafu, za to vreme gost brzo skokne do ormana i iz gomile rukopisa izvuče dnevničke beleške i prione da ih čita. I to je dovoljno, inkriminisano delo je počinjeno, njegov subjekat sam ja, sredstvo je materijal čiji sadržaj uznemirava i huška na mržnju, a predmet je radoznali, međutim, u idejnom pogledu posve nedužni gost koji se za vreme pripremanja kafe spretno indoktrinisao, odmah potom i vratio opasni dosije u orman. Kad kuvam kafu, rekoh, pozovem gosta sa sobom u kuhinju. „U kuhinju?” – pitao je blago skandalizovan, kao da se na taj način gost dovodi u nedostojnu situaciju. U kuhinju, ponovio sam praveći se blesav, kafa se kuva u kuhinji. Ovaj neposredni običaj major nikako nije mogao da uvaži. Bio je mršav, s vremena na vreme je pročešljao retku, crvenkasto-smeđu kosu. I češalj je držao u kožnoj futroli.

Moji prijatelji ne čine takve stvari, ne zaviruju krišom u moje rukopise, rekoh, ali čak i ako bi neko od njih i bio tako nevaspitan, taj uistinu i nije moj prijatelj, već ste ga, zapravo, vi poslali, dakle, reč je o profesionalcu, drugim rečima, nije ga moguće uznemiriti, a još manje ga na bilo šta nahuškati, kao što ni u vama ne bih umeo da potpirim mržnju protiv temeljnih institucija Narodne Republike Mađarske, zar ne? Major se na to samozadovoljno smeškao. U njemu, doista, ne bih mogao. On je krajem 1956. godine, i na samo Badnje veče, u vejavici, truckajući se po smrznutim zemljanim putevima, na izdrndanom, rasklimatanom motociklu gonio kontrarevolucionare koji su se skrivali po salašima, u najcrnjoj zabiti. Sve dok ne nađete nekog ko je ove beleške pročitao, nećete imati osnova da me okvalifikujete kao osumnjičenog, primetio sam suvo. Lukavo se smeškao, neće tako lako da se ušeta u moju zamku, pa se zadovoljno, ovoga puta glasno nasmejao, njegova imaginacija sad je pohrlila drugim tragom. „Vaša ćerka je već napunila osam godina, i ona može da pročita očeve beleške. Zaviri u njih, pročita nekoliko redova, i već imamo sticaj svih okolnosti predviđen članom 127/b koji se odnosi na uznemiravanje javnosti i potpirivanje mržnje, a u cilju podrivanja temelja državnog i društvenog uređenja zemlje. Nije na meni da dokazujem da je inkriminisano delo počinjeno, nego samo njegovu mogućnost. U slučaju da je ključ u bravi, inkriminisano delo je moguće. Naglašavam, delo. Jer, ono što vi mislite, to je vaša privatna stvar. Ali ako se neprijateljske ideje opredmete na papiru, to više nije privatna stvar.”

Taj izraz, opredmete, mora da je tek skoro naučio. Major je rado koristio učene reči. „A i inače, ključ od vašeg ormara ne nalazi se u svežnju s ostalim vašim ključevima.” Na ovaj dokaz bio je veoma ponosan.

Sutradan je poslao policijska kola po tetka Eržiku koja je čuvala našeg sina Mikloša, Juliki se obraćala sa gospođo profesorice, a meni sa gospodine inženjeru, jer je zapazila da se ponekad kod kuće služim logaritmarom i da radim sa brojevima. Tetka Erži je instinktivno i ubedljivo tvrdila da je orman gospodina inženjera uvek zaključan i da ona još nikad nije videla ključ tog ormana. Major se izderao na nju da ne laže.

Tetka Erži je pocrvenela i ustala. Ona je penzionisana tekstilna radnica, višestruka udarnica i heroj socijalističkog rada, ona ne mora da trpi da je ovaj mladi čovek optužuje da laže. Čitavog života je radila u istoj fabrici i stanovala u istoj kući. Neka se mladi drug raspita u fabrici u kojoj je radila, ili kod komšija, kakva je žena tetka Erži, da li je ikad bilo šta slagala. Kad nam je to kasnije ispričala, malo se smejuljila, i pocrvenela, naime, rekla je, bar što se tiče ključa onog ormana, „stvar je u tome, da sam malo zaobišla istinu”.

Major, koji je inače uvek bio primetno crven u licu, ali ponekad bi mu na obrazima izbile pege bledila, nije mogao da odgonetne: zašto jedan, prema svim znacima razuman, priznat, porodičan, naučni istraživač sa dobrim zaposlenjem i vlastitim stanom, drži u svom ormanu spise neprijateljske sadržine premda zna da time može ozbiljno da naškodi sebi? Ako je delo bolesno, onda nije zdrava ni pamet iz koje je proizašlo. Ako pišem stvari koje mi mogu naškoditi, onda, po svemu sudeći, patim od poremećaja prilagođavanja, te mi je neophodna psihijatrijska pomoć.

Major je očigledno bio zadovoljan sobom što je u stanju da rešava i ovako osetljive, delikatne slučajeve. Na kraju krajeva, nije uzalud bio oficir odeljenja za intelektualne delikte resora državne bezbednosti, drugim rečima, čovek je bio zadužen za rad sa intelektualcima – sjedinivši u istom licu strogoću vlasti sa pedagoškim humanizmom.

Ministarstvo unutrašnjih poslova ukinulo mi je pravo da putujem u inostranstvo na tri godine, a major F. u institutu u kome sam bio zaposlen lično je urgirao da budem otpušten.

Njegovu jednostavnu tezu su podržali i moji prijatelji, svi odreda ponaosob pametni i normalni ljudi koji su prema meni bili blagonakloni, ali smatrali su kako je očekivano, i da je to očekivanje takoreći opravdano, da izazivanje vazda budne vlasti povlači za sobom njen primerno oštar odgovor. Neki su me smatrali šašavim, neki pak đavolski lukavim, mada sam ja, u suštini, bio samo smeran, krotak čovek, uz to i prilično inertan, u svakom slučaju, posle jedanaest godina u državnoj službi postao sam, što se kaže, slobodan umetnik.

(Odlomak iz autobiografskog romana Gore na brdu, za pomračenja sunca)