O porodičnom nasilju više se ne ćuti

Niš – Slo­bod­no se mo­že re­ći, bar kad je reč o Ni­šu i dru­gim me­sti­ma i gra­do­vi­ma na ju­gu i ju­go­i­sto­ku Sr­bi­je, da je pret­hod­nih ne­ko­li­ko go­di­na or­ga­ni­ma re­da, tu­ži­la­štvi­ma, su­do­vi­ma i po­seb­no po­li­ci­ji, po­red svih dru­gih vr­sta kri­mi­na­la, na­si­lje u po­ro­di­ci za­da­va­lo ne baš ma­le gla­vo­bo­lje. Stra­da­nje ma­lo­let­ne de­ce i nji­ho­vih maj­ki na ko­je su na­sr­ta­li i ko­je su tu­kli, mal­tre­ti­ra­li ih i na sva­ki dru­gi na­čin zlo­sta­vlja­li oče­vi, od­no­sno brač­ni su­pru­žni­ci, i ven­ča­ni i ne­ven­ča­ni, ne­bro­je­no mno­go pu­ta iza­zva­lo je i re­volt gra­đa­na i ce­lo­kup­ne jav­no­sti i ve­li­ku osu­du.

Još ve­ćeg zgra­ža­va­nja nad po­stup­ci­ma na­sil­ni­ka bi­lo je u ne baš ma­lom bro­ju slu­ča­je­va, kad su od svo­jih si­no­va ili kće­ri stra­da­li maj­ke i oče­vi, ili od unu­ka ba­be i de­de.