Ivo Andrić o Kosmetu

Manje je poznato, sem istoričarima, da se problemom Kosmeta i današnje Albanije, kao i svih onih problema koji iz tog složenog pitanja proizilaze, bavio i naš veliki pisac Ivo Andrić, naravno, kao diplomata i službenik Ministarstva spoljnih poslova. Po službenoj dužnosti napisao je 1939. godine za tadašnjeg predsednika vlade Milana Stojadinovića tekst na dvanaest kucanih stranica kako on vidi ondašnju unutrašnju i spoljnu situaciju sa posebnim naglaskom na Balkan i balkanske države, s novostvorenom Arbanijom (kako se tada zvala država Albanaca, odnosno Arbanasa).

Posle skoro četrdeset godina, 1977. godine Andrićev tekst objavljen je u zagrebačkom „Časopisu za suvremenu povijest” sa uvodnim komentarom Bogdana Krizmana, koji ga je gromopucatelno nazvao elaboratom, a Rodoljub Čolaković, kao tadašnji predsednik Upravnog odbora Zadužbine Ive Andrića u Beogradu – službenom beleškom.

Bio to elaborat ili službena beleška sasvim je svejedno, jer za razliku od Krizmana Čolaković u svom odgovoru nije, zapravo, napisao ono što bi danas mogao da napiše, jer je to bilo vreme posle obračuna s maspokom u Hrvatskoj i liberalima u Srbiji. Vrhovni „bog Zevs” iz Kumrovca bio je još živ, a ono što u politici nije smelo ni da se pomisli a nekmoli kaže prebacivano je na teren kulture koja, valjda, pred predstojeći raspad Jugoslavije nikad nije bila politizovanija.

Ćutanje o Andrićevom elaboratu (službenoj belešci) prekinuo je posle Titove smrti Ibrahim Rugova, kao tadašnji predsednik Društva pisaca Kosova i Metohije, optuživši Andrića za srpski nacionalizam (!?), čija dela zbog toga ne mogu biti proučavana u školama srpske južne pokrajine. Tako je i jedan nobelovac, nagrađen za vrednost i humanost svog dela, postao srpski nacionalista!

A evo šta je Andrić napisao u svom „domaćem zadatku” za Milana Stojadinovića. Tekst je pisan sa onom Andriću svojstvenom književnom uzdržanošću, pokušavajući da Stojadinoviću predoči sve moguće varijante i tada složenog albanskog problema. Podsećajući najpre na tajni dogovor Bugarske i Srbije, iz 1912, kojim je „Srbiji priznato pravo na dotadašnje turske teritorije severno i zapadno od Šar-planine” i na činjenicu da su srpske trupe „postepeno zaposele celu severnu Arbaniju do Tirane i Drača, Andrić pominje deobu interesnih sfera između Srbije i Grčke, odrednice Londonskog pakta i kasniju promenu odnosa, kojima je Italiji priznato „pravo da rukovodi spoljnim poslovima Arbanije”, jugoslovensko protivljenje, 1920. godine, davanju takvog mandata Italiji, konstatujući da je naša delegacija zaključila „da je najbolje rešenje, ako se Arbanija učini nezavisnom državom u granicama od 1913. godine”.

Kao jedna od pobednica u Prvom svetskom ratu, podseća Andrić, država SHS, po obećanju Klemansoa, „dobila bi Skadar, Drim i Sv. Jovana Medovanskog”. U tekstu ima još niz vrlo značajnih i zanimljivih detalja, dok se na poslednje dve stranice govori o problemu koji nas danas najviše zanima i tišti. Istim, mirnim tonom Andrić analizira ono što je i pred Drugi svetski rat i, nažalost, ovih dana bila bolna srpska tačka – problem Kosmeta i matične albanske države.

Zalažući se za gledište „Balkan balkanskim narodima”, diplomatski vešto Andrić pokazuje da bi bio opasan presedan ako bi vanbalkanske sile, pa makar to bila i Italija, uzele jedan deo balkanske, u ovom slučaju albanske teritorije, zaključujući: „S obzirom na sve što smo rekli napred, za nas bi podela Arbanije mogla doći u obzir samo kao jedno nužno i neizbežno zlo kome se ne može odupreti, i kao jedna velika šteta iz koje treba izvući onoliko koristi koliko se da, tj. od dva zla izabrati manje”.

Onaj ko se bar malo razume u gramatiku, zaključiće odmah da je pomenuta rečenica uslovno-pogodbena i da je neizbežno proistekla iz prethodne Andrićeve analize politike velikih, vanbalkanskih sila.

Andrić potom govori o kompenzacijama u materijalu koji je pisan pre 20 godina „kada se postavljalo pitanje deobe Arbanije”, naglašavajući ono što je za nas u ovom trenutku važno – strategijsko osiguranje Kosova. U sklopu celog tog problema slavni pisac pominje uzimanje Skadra, ali opet uslovno-pogodbeno, što je inače bila jedan od opcija za vreme Prvog svetskog rata, što su čak predlagale i velike sile, a onda odustale od nje.

Svoj referat Andrić završava sledećim rečima: „Podelom Arbanije nestalo bi privlačnog centra za arbanašku manjinu na Kosovu, koja bi se, u novoj situaciji, lakše asimilovala. Mi bismo eventualno dobili još 2-300.000Arbanasa, ali su većinom katolici čiji odnos sa Arbanasimamuslimanima nikad nije bio dobar. Pitanje iseljavanja Arbanasa muslimana u Tursku takođe bi se izvelo pod novim okolnostima, jer ne bi bilo nikakve jače akcije da se to sprečava”.

Sve vlade, kao što je poznato, od svojih savetnika traže mišljenje o krucijalnim pitanjima države. Kao savestan službenik Andrić je svoje mišljenje o problemu Kosova izneo kao najbolji istoričar, bez emocija, mirno i staloženo, zadržavajući uvek, kad je reč o pitanjima koja zadiru u nacionalna osećanja, onu mirnoću, poznatu iz njegovih književnih dela. Veliki nauk za današnje diplomate i političare, bilo da se slažu bilo da se ne slažu s velikim piscem.