Zaštita kulturnih dobara

Uprkos tome što će novi Zakon o kulturi još neko vreme čekati da bude usvojen, ne može se reći da u nekim oblastima kulture ne postoje zakoni, čijim poštovanjem bi te oblasti bile mnogo uređenije. Takav je na primer Zakon o kulturnim dobrima, u čijoj je odredbi iz člana 56 i stava 1 sadržan pravni osnov za donošenje Odluke o listi stare i retke knjige od izuzetnog značaja. Prema tom Zakonu, Narodna biblioteka Srbije, čija je jedna od osnovnih delatnosti zaštita kulturnih dobara, predlaže kategorisanu listu dobara Ministarstvu kulture, a dalje usvajanje liste je nadležnost vlade, a zatim Skupštine Republike Srbije.

Prema Zakonu o kulturnim dobrima, Narodna biblioteka ne može na pomenuti kategorisani spisak staviti ona kulturna dobra koja joj, kao svoje vlasništvo, nisu predložile određene institucije kulture. Takođe, prema tom Zakonu biblioteke, muzeji, arhivi, manastiri, crkve, koji imaju bibliotečku građu, i to onu od izuzetnog i velikog značaja, dužni su da vode svoj registar i da ga prosleđuju Narodnoj biblioteci. Problem je u tome što većina ustanova kulture uopšte ne popisuje, ili uopšte ne dostavlja Narodnoj biblioteci svoje liste dobara od značaja, ili ih tretira samo kao muzejske, ali ne i kao bibliotečke vrednosti. Naime, prema objašnjenju NBS, postoji i druga vrsta takozvane neknjižne građe koja je, prema međunarodnim standardima, svrstana u bibliotečku građu. To su plakat, letak, fotografija, grafika, bakrorez.

Dešava se i to da institucije kulture uopšte ne šalju nikakve predloge, kao što je to bilo u periodu od 2000. do 2006. godine. Zbog toga je u NBS, još 2000. godine oformljena komisija koja je obišla ustanove kulture, a od tada su postali očigledni nerešeni problemi u vezi sa nadležnošću nad određenom vrstom građe.

– To znači da, pored ostalih, i muzeji imaju stare i retke knjige, koje su po našim kriterijumima kulturna dobra od izuzetnog značaja. Međutim, one imaju tretman muzejskih zbirki. Pošto od određenih ustanova nismo dobili obaveštenje da se u njihovim fondovima nalaze rukopisne knjige koje su i te kako trebale da budu proglašene za kulturna dobra, nismo ni mogli da ih predložimo za dalje usvajanje u Skupštini Srbije, kaže za „Politiku” Olivera Stefanović, načelnica Odeljenja posebnih fondova NBS.

Prema rečima naše sagovornice do sada je, prema tri predložene liste, proglašeno 1976 kulturnih dobara od izuzetnog značaja, a četvrta lista, sačinjena od 310 retkih i starih knjiga koje se nalaze isključivo u Narodnoj biblioteci Srbije, poslata je Ministarstvu kulture još januara 2006. godine. Od tada čeka usvajanje u Skupštini Srbije.

(/slika2)Ovu listu čini srpska štampana knjiga do kraja 18. veka, a na spisku su i knjige iz Pećke patrijaršije i Visokih Dečana, koje se u NBS nalaze na konzervaciji. Tu su i „Oktoih”, „Služba” sa početka 13. veka, „Četvorojevanđelje” iz 14. veka, „Triod cvetni” iz 16. veka, „Letopis popa Dukljanina” iz 17. veka i druge.

Prema objašnjenju naše sagovornice, da bi neko delo postalo kulturno dobro od izuzetnog značaja potrebno je da ima poseban značaj za društveni, istorijski i kulturni razvoj naroda, da svedoči o presudnim istorijskim događajima i ličnostima, da predstavlja jedinstvene primerke stvaralaštva svog vremena, ili jedinstvene primerke iz istorije prirode. Olivera Stefanović dalje objašnjava:

– Kada Skupština proglasi predloženu listu, onda određena kulturna dobra mogu nositi naziv „od izuzetnog značaja” i imaju poseban tretman. Taj tretman je regulisan Pravilnikom o vođenju registara, kojim se u svom poslu rukovodi Narodna biblioteka Srbije, ujedno primenjujući i Zakon o zaštiti kulturnih dobara. Narodna biblioteka vodi i centralni registar u kojem su zavedeni svi primerci određene knjige, koja je proglašena za kulturno dobro, kao i tačne adrese vlasnika.

Olivera Stefanović naglašava da je prva lista kulturnih dobara od izuzetnog značaja proglašena 1979. godine, i da ona pokazuje da Zakon o kulturnim dobrima nalaže da nije bitan vlasnik kulturnog dobra već je bitno kojeg je stepena kulturno dobro, dakle, da li je to kulturno dobro od izuzetnog ili od velikog značaja za kulturu.

– Godine 1979. imali smo zadovoljavajuću saradnju sa drugim institucijama kulture, i pokazali smo da kulturna dobra koja se nalaze u crkvama, manastirima, bibliotekama, muzejima i arhivama, zaslužuju da budu zastupljena na registru Narodne biblioteke, kao matične kuće koja kategorizuje i omogućava njihovo zvanično proglašenje. Inače, primerci sa liste Narodne biblioteke prvi će ući u projekat digitalne biblioteke nacionalne kulturne baštine – naglašava naša sagovornica.

Druga lista napravljena je 1990, a treća lista prošla je proceduru 2000. godine.

– Dok čekamo da lista iz 2006. godine bude usvojena, radimo već na petoj listi i pokušavamo da od institucija, u koje smo išli u nadzor, dobijemo nove predloge – dodala je Olivera Stefanović, uz pojašnjenje:

– Potrebno je da bude uspostavljen dogovor između vodećih nacionalnih ustanova kulture, dakle između Narodne biblioteke Srbije, a zatim Zavoda za zaštitu spomenika kulture, Narodnog muzeja i Arhiva Srbije.