Ivan Ković i Miloš Medenica

Priča ide ovako: Na važnom fakultetu u glavnom gradu jedne zemlje bio jednom jedan dobar profesor, u najboljim godinama, što se kaže, stručan, cenjen i u svojoj sredini i u širokom svetu, omiljen među studentima. Suvereno upućen u oblast svog profesionalnog interesovanja, profesor se ipak nije zatvarao u kulu od slonove kosti. Bio je i javni intelektualac starog kova čiji su se intervjui i novinski tekstovi s pažnjom čitali. Među kolegama profesorima bilo je, međutim, mediokriteta i zavidljivaca koji su odlučili da profesoru zagorčaju život. Kad je došlo vreme za reizbore i napredovanja u viša zvanja, profesoru su zbog neke birokratske začkoljice pokušali da doakaju. Ipak, javnost nije ostala slepa, gluva i nema. Novinski komentatori, umetnici i intelektualci digli su glas protiv zavere osrednjih. Priča je ipak dobila srećan kraj. Ugledni profesor ponovo stoji za katedrom i nesebično deli svoje znanje sa studentima.

Ne, ovo nije sinopsis nekog nenapisanog romana Dejvida Lodža, ovo je sažetak recentne akademske afere iz beogradske kuloarske medijsko-univerzitetske kuhinje. Ali kako se zove profesor? To već zavisi od perspektive. Za deo javnosti u Srbiji, profesor se zove Ivan Medenica. Za drugi deo javnosti, profesor se zove Miloš Ković.

Pisac i novinar

CEO TEKST SAMO U ŠTAMPANOM I DIGITALNOM IZDANjU