Povratak iz Haga

Pre nekoliko godina, došao je u redakciju „Glasa juga” stariji Albanac iz okoline Dečana i rekao da su mu 1998. godine oteli prijatelja Vučića Vukovića: „Bio je to jedan od najboljih ljudi koje sam znao, nikome se nije zamerio. Došao je u svoju kuću sa Izetom Gutićem da uzmu neke stvari, OVK je kontrolisala selo, oteo ih je i u musafirskoj sobi mučio nastavnik albanskog jezika Abdulj Šalja. Kasnije su ih prebacili u Jablanicu, tamo je bio Ramuš”. Tražio je taj Albanac da mu ne spominjemo ime, i iz džepa izvadio na nekoliko strana opisanu otmicu – njegov pokušaj da spasi prijatelja. Upozoren da ovo svedočenje može biti zanimljivo za Haški sud, on je odmahnuo rukom da od tog suda nema ništa i da je Ramuš „završio i završava posao!” Proverili smo podatke o otetima Vukoviću i Gutiću, sve se poklapalo, svedočenje je objavljeno.

Nakon izvesnog vremena pojavio se i haški istražilac, sumnjičav, kako i treba da bude, prema pisanju niskotiražnog enklavskog glasila. Molio je da mu se upriliči razgovor sa autorom svedočenja (tekst smo preneli u originalu, sa pravopisnim greškama). Potražio sam potencijalnog svedoka na telefon koji sam imao, javio se neki rođak koji ne zna ni reč srpskog jezika. Na kraju smo uspeli da se čujemo, nasmejao se na pominjanje Tribunala i Haga. Nisam ga mnogo ubeđivao da se sastanemo: „Može, samo da budemo nas trojica, da pričamo”, kratko je završio. Na sastanak sa haškim autoritetom dovezao ga je onaj isti rođak sa kojim sam se čuo, i koji je ostao da čeka u kolima ispred ugovorenog mesta za sastanak.

Zasipao je ovaj gospodin istražitelja gomilom podataka o otetim Albancima, Srbima, Romima, poimence nabrajao ko je šta radio i ko je kamionom vozio otete nesrećnike do Radonjićkog jezera, gde su ih kasnije nalazili poubijane. Istražitelj je beležio, zapitkivao i na kraju zatvorio svoju svesku velikog formata. Izgledao je nemoćan pred tolikom količinom podataka izgovarajući se da mu treba očevidac, čovek koji je video kako Ramuš ubija. Sve ostalo nije dokaz, nije dokaz ni nastavnik albanskog koji ljude odvodi u smrt, nije dokaz to kome je prosvetni radnik mučitelj predavao zarobljenike.

Iznenadio me stalni osmeh na licu svedoka. Znao je da od ovoga nema ništa, i da nije bio u ovakvoj poziciji mogao bih njegovo ponašanje shvatiti kao pobedničko. Svoje kazivanje završio kratko: „Oni će pustiti Ramuša.”

Haški službenik je poražen, a možda je poraz deo njegove strategije i posla, za taj poraz je čak i veoma dobro plaćen.

Onog trenutka kada je dukađinski gospodar života i smrti pušten da se brani sa slobode, bilo je jasno da je suđenje završeno i da su mu svedoci ponuđeni na odstrel.

Prema proverenim podacima, jedan od očevidaca koji je nevinog Ramuša video kako puca u ljude bio je i Rom Kujtim Beriša. Vest da je video zločin bila je posvećena tajna malog broja odgovornih ljudi. No, ipak došla je do velikih ušiju KLANA, pa su Kujtima u Podgorici pregazila kola. Mračna neosvetljena ulica, neprilagođena brzina, nesrećan slučaj.

Čuvar u diskoteci, švercer oružja, organizator i izvršilac ubistava i etničkog čišćenja, gospodar Metohije, premijer, prijatelj međunarodne zajednice, intimus šefova Unmika i pobednik Haškog tribunala. Ramuš je ekstremni moćnik; međunarodni sud ga je pustio da se brani sa slobode, a on je odradio sitnice na terenu; kupovao je svedoke, nekoliko predmeta i u Srbiji; jedino je njemu dozvoljeno da se iz Haga bavi politikom, zato je za sebe uzeo Metohiju; odbranila ga je žena Tonija Blera.

Kada je odlazio u Hag za njim je naricao međunarodni prokurator Soren Jesen Petersen, žalio je „istinskog prijatelja”. To što desetak ljudi između njegovog odlaska i dolaska više nisu u životu stvar je lične slobode.

A o našoj slobodi, o institucijama, sada možete pitati Ramuša, sve je u njegovim rukama, jer on ima dovoljno krvi na rukama.

(Autor je urednik KiM radija i „Glasa juga” iz Čaglavice)