Fejsbuk nije bauk

Uvek sam se­be te­ši­la: „Šta će ti kurs kom­pju­te­ra kad iona­ko ni­ka­da ne­ćeš ima­ti pri­li­ku da ra­diš na ra­ču­na­ru?” Sa­da sam čvr­sto od­lu­či­la da se ob­u­čim za rad na ovoj moć­noj ma­ši­ni, jer mi je do­ja­di­lo da mo­lim i ku­mim sve re­dom da mi po­ša­lju ne­ku sli­ku ili oka­če va­žno oba­ve­šte­nje na sajt pla­ni­nar­skog dru­štva či­ji sam ver­ni član. Ni­je mi ni­ma­lo la­ko, gra­di­vo je te­ško, ali sa­vla­da­ću ja i tu pre­pre­ku – uve­re­na je pen­zi­o­ner­ka Mi­li­ca Star­če­vić (69) iz Be­o­gra­da, dok se­di za kom­pju­ter­skim sto­lom u Cen­tru za tre­će do­ba u Sve­to­gor­skoj uli­ci.

Uz još pet-šest „ko­le­ga” i sa­bo­ra­ca, ovoj še­zde­set­de­ve­to­go­di­šnja­ki­nji ni­je te­ško da do­la­zi na kom­pju­ter­sku ra­di­o­ni­cu i pom­no slu­ša pre­da­va­nja uči­te­lji­ce Je­le­ne Cvet­ko­vić.