Nekad i sad

Osuđujući pismo koje je predsednik Srbije nedavno poslao „Politici” kao mešanje u uređivačku politiku lista, Tomislav Nikolić kaže da će Boris Tadić „ako još jednom pobedi na izborima početi da hapsi novinare”.

Zamenik predsednika Srpske radikalne stranke ima puno pravo da o tome govori – istrpeo je poslednjih godina mnoge novinarske uvrede na svoj račun i nijednom nije reagovao kao Tadić na članak „Politike” o nasledstvu gradonačelnika Beograda Nenada Bogdanovića. 

Podsetimo, u gledanoj emisiji rečeno je da Nikolić ima stan u centru Beograda i da to krije. A onda još i gore – na istoj televiziji (B92) danima je optuživan da je 1991. pobio starce u jednom hrvatskom selu. Novinari su se tada teško ogrešili, ne samo o Nikolića, već i o profesiju, jer informacije do kojih su došli nisu dobro proverili (ako su ih uopšte proveravali).

Zato je i bilo moguće da te 2005. bude emitovana izjava bivšeg šefa Biroa za komunikacije Vlade Srbije Vladimira Popovića, koji je tvrdio da mu je nekadašnji šef Službe državne bezbednosti „Jovica Stanišić ispričao da je Nikolić svojeručno ubio više civila”.

„On je lično, u selu Antin, zapadna Baranja, prilikom posete nekom dobrovoljačkom odredu SRS-a, došao kao funkcioner, i kad se tamo pekao vo, jagnjetina na ražnju i kad se malo napio, uveče je, kako bi im pokazao da je i on pravi Srbin, uzeo kalašnjikov i neke babe i dede, i njih jedno 10-15 pobio i bacio ih u bazen”, rekao je Popović, a bez ikakve ograde prenela „devedesetdvojka”, koja je objasnila da je ovu izjavu čuvala mesecima, dok je „proveravala podatke”. Kako ih je proveravala, nikad nije razjašnjeno. Tek, na kraju se oglasila hrvatska policija, saopštivši da drugi čovek radikala nije ni bio u Antinu kad se desio masakr. Da li se neko izvinio Tomislavu Nikoliću?

Lideru radikala se mora priznati da je, kao vođa najveće opozicione stranke, vrlo sportski podneo sve laži. Teško je, ipak, verovati da je i on sam ubeđen u priču o hapšenju. Redakcija „Politike” se oduprla onome što je doživela kao pritisak s vrha vlasti, ali najbolji način da se neka vredna ideja izvrgne ruglu jeste da se karikira do apsurda. Zahvaljujemo Nikoliću na podršci, ali ne strahujemo da će Tadić bilo koga hapsiti, sada ili posle izbora. A što se pritisaka tiče, posao je novinara da im se odupru i da pozovu javnost da ih u tome podrži. 

Ali, posao novinara jeste i da ne zaboravljaju. Na primer, da ne zaboravljaju i ono što se sa slobodom štampe dešavalo dok je Srpska radikalna stranka bila na vlasti.

I baš zbog te istorije radikala, Tomislav Nikolić ima pravo da osuđuje postupak predsednika države. On dobro zna šta je Srbiji donelo pravljenje spiskova „nepodobnih” novinara, kažnjavanje i zatvaranje novina i televizijskih stanica. On zna i koliko su bile opasne pretnje medijima, kao što zna i da je u slučaju Slavka Ćuruvije posle pretnji sledilo ubistvo.

Sada je u opoziciji. Ali bio je na vlasti kad se to dešavalo.