Blago srebrne planine

Kad oči sve to sagledaju, duša oseća potrebu da se divi nečemu neznanom, beskrajnom, nečemu što srce ume da oseća, a jezik ne ume da iskaže. Tim rečima, Milan Milićević, istoričar i etnolog, opisao je panoramu koju je posmatrao s Kopaonika.

Kad bi sada bacio pogled s nekog od vrhova na obronke ove planine, posetilac bi spazio šumovite obronke koji kriju mnoge jedinstvene biljne vrste i raznovrstan životinjski svet. To su razlozi zbog kojih je najveći planinski masiv u Srbiji 1981. godine stavljen pod zaštitu države kao prirodno dobro i proglašen za nacionalni park.

Tih 75 kilometara od Laba i Sitnice na jugu do reke Jošanice na severu, jedinstvenih po izdašnosti prirode i bogatog kulturnog nasleđa, nekada su slovili za „srebrnu planinu”. Tako su, zbog rudnih bogatstava, Kopaonik zvali Rimljani, Mlečani i Turci.

I sadašnji naziv planine potiče od reči „kopalnik”, koja uz brojne arheološke lokalitete upućuje na to da je ovaj masiv vekovima bio poznat po rudarstvu – taman koliko danas po skijalištima.