Širom zatvorenih očiju

Američki predsednik je ponovo u Evropi. Parada na Jelisejskim poljima i večera na vrhu Ajfelovog tornja efektno su u kolektivnom sećanju zamenili, takođe evropske, slike od pre nekoliko dana kada se Donald Tramp u Hamburgu obreo izolovan u odnosu na ostale goste Angele Merkel.

Kako je G-20 postao G-19, tema je koju mediji i analitičari pretresaju danima po okončanju samita 20 industrijski najjačih zemalja sveta. Ipak, ruka spasa za usamljenog predsednika nije stigla samo iz istočnoevropskih zemalja sa „deficitom demokratije”, kako se se sada moderno kaže. Kraljevski tretman šefu Bele kuće obezbedio je upravo njegov najveći antipod na globalnoj političkoj sceni, heroj liberalne javnosti Emanuel Makron.

Izolacija i stigma koja prati američkog predsednika ipak ne umanjuje činjenicu da je on prvi čovek prve sile sveta. Savršena prilika da Pariz popuni mesto omiljenog američkog Evropljanina. I ko je danas još lud da se seća onog čudnog rukovanja Makrona i Trampa i potuljenog podsmeha kojim je francuski predsednik ispraćao pojedine postupke svog američkog kolege?

TAJNA I JAVNA RUKOVANjA: „Toliko o opadajućoj moći štampe”, već je postao legendarni SMS koji je posle bregzita urednik tabloida „San” poslao novinaru „Gardijana”. Takav slavodobitni osećaj mora da su imali i u uredništvu „Njujork tajmsa” kada su maltene simultano sa rukovanjem Trampa i Putina na samitu G-20 plasirali novu „bombu” o ruskom mešanju u američke izbore. Istog trenutka je prekinut san o izlasku iz ćorsokaka novog hladnog rata u koji su posle ukrajinske krize zapali američko-ruski odnosi. Ostrvski tabloidi su obilato koristeći lažne vesti svojevremeno ukucali poslednji ekser u kovčeg ideje o Ujedinjenom Kraljevstvu kao delu ujedinjene Evrope.

Da li slično čini i najuticajnija američka štampa gurajući establišment ka što većem zaoštravanju sa Rusijom? Curenje informacija o tajnim pregovorima Trampovog prvenca sa izvesnom ruskom advokaticom koja je ponudila „prljave informacije” o Hilari Klinton je, međutim, s razlogom uznemirilo duhove u Vašingtonu. U Americi još od „Votergejta” svako moguće spletkarenje u toku predsedničke kampanje pobuđuje izuzetnu sumnjičavost. Pravdanje Donalda Trampa mlađeg da Ruskinja nije imala ništa važno da ponudi nije, istini za volju, najjači argument koji bi mogao da ga opere pred sudom javnosti. Kada je 2000. na volšeban način na stolu saradnika Ala Gora osvanuo pripremni materijal Džordža Buša za njihovu predstojeću TV debatu, štab demokrata je celu dokumentaciju – isporučio FBI. Dvadeset godina ranije štab Ronalda Regana nije međutim prezao od pokušaja da dođe do poverljivih materijala iz kampanje Džimija Kartera.

I ovde je, kao i svuda, na snazi nepisano pravilo politike da je rovarenje protiv protivnika i te kako dozvoljeno, a često i poželjno, ali pod jednim uslovom: da vas nikad ne uhvate. Nevolja sa trapavim Trampovim sinom je u tome što njegovi sumnjivi susreti sa Rusima još uvek ne dokazuju ništa, ali ipak potpuno zasenjuju susret njegovog oca i Vladimira Putina. Više nije važno o čemu su govorila dvojica predsednika dok se činilo da ih kroz oko kamere posmatra cela planeta.

BAL POD MASKAMA: Elegantna scenografija u Hamburgu gde svetski lideri javno komuniciraju sa visokom etikecijom i zalažu se za uzvišene ciljeve u interesu celog čovečanstva u oštrom je kontrastu sa onim šta je G-20 zaista uradio. Organizacije za zaštitu životne sredine su pokazale da uprkos slatkorečivosti lidera G-20, zemlje koje oni predstavljaju i dalje investiraju četiri puta više novca u finansiranje projekata za dobijanja energije iz fosilnih goriva, nego iz obnovljivih izvora. Drugim rečima, iste one zemlje koje se ponosno predstavljaju kao čuvari vatre Pariskog klimatskog sporazuma (sa ciljem da porast globalne temperature bude manji od dva stepena Celzijusa i aspiracijom da se ograniči na samo 1,5 stepeni) nastavile su da obezbeđuju izdašne zajmove i finansijske olakšice za inicijative čija bi realizacija učinila da zacrtani ciljevi ostanu – samo pusti san.

Besmislenost teze da je Tramp ekskluzivni kočničar reformi ka kojima hrli slobodni svet razobličio je poslovično ažurni Oksfam, organizacija koja sa naročitom pažnjom prati trend sve veće socijalne nejednakosti unutar stanovništva. Oni, naime, primećuju da je za klub 20 najjačih industrija sveta problem siromaštva tek uzgredna tema. Rast nejednakosti i nestanak srednje klase sve više deluju kao nezaustavljiv trend.

A šta radi Evropa? Ove nedelje smo saznali da je Nemačka samo na ime kamata u grčkoj krizi inkasirala još gotovo milijardu i po evra. A Emanuel Makron se sprema na juriš na francusku radnu nedelju od 35 sati i ražalovanje radničkih prava. O kakvom loše uigranom igrokazu je reč valjda najbolje svedoči zgražavanje nad Trampovim bahatim tretmanom medija, dok ono izostaje kad Makron otkaže konferenciju za štampu – jer su njegove misli previše složene da bi ih novinari mogli pratiti.