Zatvaranje očiju pred zlom

Nikola Bertolino, jedan od naših najistaknutijih književnih prevodilaca, dobitnik niza nagrada za sjajne prevode ruskih i francuskih pesnika – Rasina, Igoa, Bodlera, Remboa, Apolinera, Puškina, Ljermontova, Jesenjina, Pasternaka…, pored niza studija i eseja, pisac je i dve autobiografske knjige. Prva, „Zavičaji”, objavljena je 2004. godine u izdanju „Narodne knjige Alfa” iz Beograda, a druga, nastavak, pod naslovom „Novi zavičaji” upravo je izašla iz štampe u izdanju „Medijske knjižare Krug” iz Beograda.

U prvoj knjizi Bertolino, rođen u Buenos Ajresu, u porodici dalmatinskih iseljenika, govori o svom detinjstvu i ranoj mladosti, provedenim uglavnom u Dalmaciji; u drugoj, autor piše o studijama i vremenu koje je, kao prevodilac i urednik u izdavačkim kućama kao što su Bigz i Nolit, proveo u Beogradu u kojem i danas živi. U ovoj uzbudljivoj, koliko lirskoj toliko dokumentarnoj i ispovednoj, prozi pojavljuju se mnogi likovi iz nekadašnje jugoslovenske kulture, posebno srpske odnosno beogradske; u kratkoj napomeni na kraju druge knjige, Bertolino kaže da je njegova životna povest data „uglavnom u kontekstu zbivanja definisanih prvenstveno nacionalnim odnosima u bivšoj državi, a u širem okviru i moralnom problematikom društva u kojem sam živeo, i još živim, a koja je u isti mah bila i moja vlastita, goruća i mučna životna problematika”. Zato „Zavičaji” i „Novi zavičaji” jesu uzbudljivo štivo za čitanje, i podsticajno za razmišljanje.

Zavičaj, kažete, gledate u bojama prirode, a ne grbova i zastava. Kao „zavičajnom Hrvatu i naturalizovanom Srbinu” to Vam je bila jedina spasonosna opcija u „mutnim vremenima”?

Svaki od svojih zavičaja volim kao ambijent sačinjen od ljudi i prirode, ali da se razumemo, ne osećam nikakvu odbojnost prema njihovim nacionalnim simbolima. Naprotiv, ti simboli takođe su mi dragi, svaki na svoj način, ali samo pod uslovom da se iza njih ne krije antagonistički nacionalizam, to jest šovinizam, a upravo to je ono što danas, na žalost, veoma često vidimo. „Spasonosnu opciju” želeo sam da vidim i kao bliskost i prijateljstvo među ljudima koji se ponose nacionalnim vrednostima svog naroda, ali poštuju i nacionalne vrednosti drugih naroda i u stanju su da im se dive.

 Vaša nacionalna dvojnost bila je uzrok da od ranog detinjstva osetite šta znači nacionalna netrpeljivost. Kako ste se borili protiv nje? „Dvojnim čulom” za nacionalizam?

Čini mi se da otkad znam za sebe posedujem čulo za nacionalnu netrpeljivost. Međutim, od saznanja da ona postoji često sam se branio tako što sam pred njom zatvarao oči, tim pre što je nacionalna netrpeljivost u prvim posleratnim decenijama veoma retko izlazila na videlo. Naivno sam verovao da je KPJ rešila taj problem jednom zauvek. A ispostavilo se da ljudi na vlasti drže nacionalizam kao rezervnu ideologiju, potrebnu za očuvanje njihove moći u trenutku kad ideologija koju su dotad zastupali doživi krah.

Kako se odražavala dnevna politika na kulturu? U glavnim decenijama prošlog veka, pre početka osamdesetih, bili ste jedan od važnih učesnika u kulturnom životu Beograda. Kako ocenjujete taj period kao umetnik, a kako kao član SKJ?

Ono što obično zovemo dnevnom politikom najčešće nije dobro za kulturu. Poneko tvrdi da umetnost cveta kad se nalazi pod pritiskom, ideološkim ili drugim; nisam baš siguran u to. Treba videti kako bi se ona razvijala da nema takvih pritisaka. Ali nema sumnje u to da su u tom periodu kod nas ipak dostignuti visoki dometi u skoro svim umetnostima. Ovu ocenu mogu da dam samo kao umetnik, a ne kao bivši član SKJ, jer članstvo u SKJ s tim nema veze.

Veoma ste i iskreni i kritični, kako prema drugima tako prema sebi. Retko je ko onda uspeo da ne upražnjava „ketman”; i sebe optužujete da ste ponekad nevoljno pristajali na kompromise?

Neupražnjavanje ketmana (samoodbrambenog prećutnog pristajanja na mnogo toga što ljudima nameće autoritarni sistem) bilo je isto što i otvoreni bunt, pa su se za to snosile i posledice. Zatvaranje očiju pred zlom je ketman. Oni koji se tako ponašaju uvek su u velikoj većini, a ja se ne ponosim što sam toj većini dosta dugo pripadao. U jednom trenutku, zacelo prekasno, izašao sam iz nje. Danas svakako nisam u njoj; naime, zlo koje je kod nas svoj vrhunac dostiglo u poslednjoj deceniji prošlog veka postoji i danas, a pred njim većina zatvara oči. Ketman je i dalje u upotrebi. A što se tiče kritičnosti prema sebi, ne vidim kako se može biti kritičan prema tom današnjem slepilu većine i prema ljudima koji nas vode iz zla u gore, a da se ne bude kritičan prema samom sebi. Vrlo malo je onih koji sebi nemaju šta da zamere, ni u čemu da se koriguju. Ako svi kujemo svoju sudbinu, onda to zahteva najveću individualnu odgovornost svakog pojedinca.

Bili ste i svedok napada na Danila Kiša oko autentičnosti knjige „Grobnica za Borisa Davidoviča”. Kako sada, i gde vidite učinke njihovih aktera?

U vezi s tim uočljiva su dva paradoksa, sadržana u konstataciji da su obe sukobljene strane ostvarile za njih povoljne „učinke”. Prvi paradoks je u sledećem: iako su u tom polemičkom ukrštanju argumenata snage koje su stajale iza napada na Kiša do nogu potučene, one danas ipak poseduju veliku, možda i presudnu društvenu i političku moć. Drugi paradoks je u činjenici da uprkos toj moći Danilo Kiš danas biva prihvaćen kao književna veličina, a njegovo delo kao jedna od dragocenih vrednosti naše kulture. Možda u ovom poslednjem treba videti nekakav razlog za optimizam, za nadu da ovo društvo ipak nije previše bolesno.

Usprotivili ste se Slobodanu Miloševiću još kada je bio predsednik OK SK Stari grad. I to je, kao i prethodno, Titovo vreme, bilo „doba mučnih premišljanja i teških dilema”. Da li ste razočarani: u Titovo vreme ste verovali Partiji. U šta, i u koga verujete danas?

U Partiji me je najviše držala vera da je ona jedina i efikasna zaštita od najvećeg zla, od međunacionalnog sukoba. Potom i vera da ona pruža mogućnost suzbijanja korupcije, zla koje sam u izdavaštvu i te kako osećao. Poverovao sam i u samoupravljanje, štaviše, u početku sam bio vatreni zagovornik tog eksperimenta, ali veoma brzo sam uvideo da on nije u funkciji istinske demokratizacije društva, već, naprotiv, da služi onim najmoćnijima, kao lukavo smišljen način da se oni, iznad meteža loših međuljudskih odnosa (kao glavnog proizvoda samoupravnog mehanizma), neuznemiravano održavaju na vlasti. Kad sam, uz to, shvatio i da se pipci korupcije pružaju upravo kroz partijske mehanizme, i najzad, ono najpresudnije, da se Partija raspala na 6-8 partija koje su postale glavni nosioci nacionalističkih tendencija, vratio sam člansku knjižicu SK. Bilo je to 1986. Doba Slobodana Miloševića bilo je vreme kad je ružna istina, bar meni, prosto bola oči. To, dakle, nije više bilo „doba mučnih premišljanja i teških dilema”, već „samo” doba najveće muke i užasa. A danas, ukoliko nečemu ili nekome moguda verujem, to su samo one ideje, one društvene snage koje se iskreno i energično suprotstavljaju opskurantizmu, šovinizmu, izolacionizmu, svemu onome što je trebalo da nestane 5. oktobra 2000, a nije nestalo; to su ideje i snage koje su u stanju da kažu „ne” štetnim mitovima i svakojakim zabludama iz prošlosti, a „da” demokratskoj i evropskoj budućnosti ove zemlje.