Dokumentarni ritam Strumičke ulice

Ušuškana na obodu naselja Lekino brdo u kome vlada specifičan arhitektonski spoj starih kuća, socijalističkih građevina i modernih objekata – živi Strumička ulica. Ona je zapala za oko umetniku Borisu Buriću. Objektivom, ali i promišljanjima o žiteljima ovog kraja, gradio je jedinstvenu priču svakodnevice. Tako je pokrenuo fotografski projekat 2012. godine, koji je predstavio na izložbi „Strumička ulica” u Galeriji Doma omladine. Rad na istraživanju pulsa ove ulice autor će nastaviti i ubuduće jer sa posebnom pažnjom prati mikrookruženje ljudi koji ga naseljavaju. Kolekcija fotografija, video-zapisa i portreta žitelja Strumičke krenula je spontano dok je prikupljao i beležio dešavanja na toj lokaciji.

– Dokumentovanje svakodnevice uzelo je maha kada sam upoznao „lokalce” koji su mi izgledom i pričama privukli pažnju. Ubrzo je ulica postala podijum za predstavu u kojoj je većina želela da učestvuje. Vremenom sam beležio njihovo kretanje, a dešavalo se da sam bio i gost u njihovim domaćinstvima – priča Burić.

Ulogu glavnog lika dobio je deda Žika, odnosno Žilijen, vrsni poznavalac svega vidljivog i nevidljivog u Strumičkoj.
Strumička, prema autorovom uverenju, ne označava konkretnu lokaciju, već postaje sinonim za jednu mikrozajednicu, ambijent i atmosferu.

– Sećam se kada sam se pojavio na Lekinom brdu i upoznao Žilijena na raskrsnici Tetovske i Kruševačke. Pitao sam ga gde je Strumička ulica, a on mi je odgovorio: „Sinko, svaka ulica je Strumička kad te opali sunce”.

Postavka je otvorena do 6. avgusta.