O planiranju i meritokratiji

Ako vam je stalo da brzo upropastite reputaciju, najbolje je da prozborite po koju lepu reč o ekonomskom planiranju ili da, nedajbože, predložite da država uvede petogodišnje planove razvoja. Neoliberalni ekonomisti i političari koje podučava MMF, sa nekoliko efektnih rečenica će izvrći ruglu svaki poziv da država planira.

Duboko analitična, i dakako naučna argumentacija, mogla bi glasiti ovako: Da li to Katić predlaže da država određuje šta treba da se proizvodi i po kojoj ceni ili koliko cipela braon boje treba proizvesti u Srbiji? Da li je on prespavao 20. vek pa nije video kako su prošle socijalističke države koje su planirale? Da li je on uopšte čitao Hajeka koji nam je lepo objasnio kako je planiranje najkraći put u totalitarizam? Konačno, Srbija baš ništa ne planira, a iz dana u dan beleži sve veće i veće i još veće ekonomske uspehe.

Koliko god ova argumentacija zvučala ubedljivo, tu ipak postoji mali empirijski problem – sve države koje su ušle u modernu ekonomsku istoriju kao države sa najbržim rastom, čvrsto su planirale razvoj i usmeravale ga instrumentima ekonomske politike. One su decenijama, u kontinuitetu, ostvarivale prosečne stope rasta BDP-a koje su se kretale između sedam i deset procenata godišnje.

Poslovni konsultant

www.nkatic.wordpress.com

CEO TEKST SAMO U ŠTAMPANOM I DIGITALNOM IZDANjU