Penzija je njena sloboda

Te­ško je za­mi­sli­ti ne­kog ko se vi­še ob­ra­do­vao pen­zi­ji od Iva­ne Di­mić, be­o­grad­ske spi­sa­telj­ke i dra­ma­tur­ški­nje. To se do­go­di­lo pre tri go­di­ne. Nje­na ra­dost bi­la je ne­iz­mer­na mo­žda de­lom i za­to što je u pen­zi­ju oti­šla s me­sta di­rek­to­ra be­o­grad­ske po­zo­ri­šne ku­će Ate­lje 212, gde joj po­sled­njih go­di­na rad­nog sta­ža si­gur­no ni­je bi­lo la­ko. Na pi­ta­nje za­što to­li­ka ra­dost, od­go­vo­ra: „Sa­da ću po­sle po­šte­no za­ra­đe­ne pen­zi­je mo­ći u mi­ru da se­dim ku­ći i pi­šem!”

I ura­di­la je ta­ko. Iako je pi­sa­la od­u­vek, sa­da joj se po­sre­ći­lo i da do­bi­je Ni­no­vu na­gra­du 2016. za ro­man „Ar­za­mas”.