Hanibal – Zemunac iz Pariza

Ko god je studirao jezike sa oduševljenjem posmatra kako mlađa generacija dodaje šatrovačke reči i izraze i time bogati jezičku strukturu kako bi je adaptirala modernom načinu života. Svi jezici imaju šatrovački, a francuska verzija izvorno podseća na govor naših Zemunaca koji neke reči izgovaraju naopako kako bi očuvali svoju specifičnost.

Tako se formirao tzv. “verlan”, naopako izgovoren izraz “à l’envers” (vers-l’en) koji i znači naopako, usput obogaćen slikovitim izrazima i rečima iz maternjih jezika emigranata iz bivših francuskih kolonija.

Na francuskom šatrovačkom se mogu čuti reči iz arapskog, engleskog, portugalskog, čitave serije afričkih jezika ili čak romskog, a iz našeg je preuzeta reč puška koja je sačuvala izvorno značenje.

Taj novi govor se toliko razvio među mladima da ga skoro ni ne razumeju roditelji, nastavnici ili policija. Ko je učio francuski a onda pogledao film “Mržnja” Matjea Kasovica, verovatno se iznenadio i pomislio da ga je džabe učio.

Mladi koji govore „verlan” obavezno slušaju-hip hop muziku, oblače se otprilike kao naši dizelaši iz devedesetih i često su u sukobu sa zakonom, tako da se u kontaktu sa njima često u mislima vratim u Srbiju pod sankcijama.

Francusko elitno društvo za sada nema nameru da takve pojave toleriše u rečnicima, medijima ili na radnom mestu. Ko zna zašto je to tako, verovatno zbog kolonijalne prošlosti i klasnih razlika koje veoma precizno određuju vaše mesto u društvu. I kod nas se dizelaška potkultura smatrala za kič ili šund, tako da sam se i sama postidela kada me je koleginica iz Kine tokom magistarskih studija upitala šta je to turbo folk, izlazeći sa predavanja iz kulturologije.

A onda sam u teretani slučajno upoznala komšiju koji se bavi rep muzikom na “verlanu” odlučila sam da iz ljubopitljivosti naučim to novo narečje.

Hanibal je tipični “zemunac” iz Pariza koji u svojim tekstovima opisuje rasnu i društvenu diskriminaciju, nezaposlenost i neimaštinu koje neminovno dovode do kriminalnih radnji i sukoba sa policijom i zakonom. Još od malih nogu, nastavnici ga kažnjavaju ili mu daju loše ocene jer je “crnpurast,” policija ga redovno pritvara radi kontrole identiteta a šalteruše gube njegove dokumente ili odbijaju da ih prime.

“Svi sanjamo o tome da pobegnemo odavde ali nas podzemlje vuče kao magnet. Jedan po jedan, moja braća padaju, neki završavaju u ludnici ili pod lekovima... U varljivom svetu lako te nasamare iluzije, jedino te spašava molitva” (West Coast); “Ovde kad crkneš na ulici, uslikaju te, snapuju i ostave... zato ili ti namagarči druge ili će oni tebe...” (Les règles du jeu).

Izgubljena mladost u društvu u kome nema mesta za sve dovodi do razočaranosti koja polako prerasta u bunt i nasilje. “Hranimo se kerozinom a pobuna nam u genima... Bože me prosti, previše greha na kantaru... Ovo moje seme je niklo po zlom putu” (Ton name sur ma liste); “Već godinama je kriza, a oni se čude što potežemo oružje. Čuj! Tom prokletom sudiji koji nije na našem mestu nije normalno da nam pukne film... Čoveče! Primaš platu i nalaziš se sa druge strane ograde! Kako možeš da sudiš o mojoj bedi?” (West Coast).

Hanibal me je zamolio da sarađujem sa njim i pomognem mu da snimi nekoliko spotova, pošto nema novca za profesionalnog producenta. Prošlog jula, na dan pada Bastilje, organizovala sam mu jedan koncert na pariškom Trgu Republike, u saradnji sa organizacijom žrtava policijskog nasilja i američkim pokretom Black Lives Matter. Tom prilikom sam se upoznala sa novinarkom poznatog časopisa Mediapart i tako je ona, u svom članku posvećenom policijskom nasilju, spomenula nepoznatog umetnika Hanibala, umesto da piše o zvezdama koje su na koncertu nastupile nakon njega.

Zašto vam sve ovo pričam? Zato što sam ovih dana na Tviteru naletela na dijaloge mladih Francuza srpskog porekla koji međusobno razgovaraju na verlanu, uz sve njegove arapske, afričke i ciganske termine. Čitajući njihove komentare, imala sam utisak da se radi o crncima iz San Denija a ne o Mirku ili Dejanu iz okoline Pariza, kojima je od porekla samo ostalo ime i naša zastava na profilu. I moja će deca jednog dana izgleda govoriti verlan, pa čak i ako budemo živeli u nekom bogatijem kvartu...

Čudno je to kako se vremena menjaju i kako se kultura demokratizuje, a time često gubi na kvalitetu. Nedavno ručam sa jednim Brazilcem koji doktorira svetsku književnost i koji mi se požalio da u njegovoj zemlji postoje mnogo kvalitetniji pisci od Paola Koelja, autora bestselera koji se proslavio u svetu. Ja sam mu rekla da je priču o Alhemičaru preuzeo iz derviške književnosti, tačnije iz Rumijeve Mesnevije, gde se govori o mladiću iz Bagdada koji je otputovao do Damaska da pronađe skriveno blago a onda se vratio i pronašao ga u svom rodnom mestu.

Priča iz Pete Gore je preuzeta iz Starog Zaveta. Pa ipak, danas će retko ko poželeti da pročita Mesneviju i rađe će posegnuti za kraćom i jednostavnijom verzijom Paola Koelja. Takve adaptacije donose kratkoročnu slavu, ali ne i besmrtnost.

“I sam se bavim pisanjem, ali sam svestan toga da nikada neću uspeti da živim od svojih dela,” reče mi on.

„Onda ćete se verovatno proslaviti posthumno, kao Van Gog...”

I zaista, od miliona ljudi koji su u svetu pročitali „Da Vinčijev Kod” Dena Brauna, koliki procenat je čuo za „Ime ruže” Umberta Eka, original koji je inspirisao bledu kopiju?

Još od malih nogu učim da sviram klavir i u detinjstvu su me drugari iz odeljenja zadirkivali jer sam više volela da slušam Štrausa i Betovena od Madone i Džordža Majkla. U to vreme je Štrausova poznata opera Slepi miš preuzeta u crtanim filmovima o Tomu i Džeriju, a Uspavana lepotica od Čajkovskog u Diznijevom istoimenom crtanom filmu. Danas se to više ne dešava, pa je za Ledenu kraljicu odabrana modernija pesma koju izvodi pevačica sa prodornim i skoro neprijatnim glasom, koja verovatno neće preživeti pola veka godina.

Nekad je klasična muzika bila rezervisana za elitu, a danas se kompakt disk Šopena ili Čajkovskog prodaje na ulici za dva evra, dok se albumi američkih repera prodaju po deset puta višoj ceni. U jednoj stanici pariškog metroa su čak odlučili da puštaju klasičnu muziku jer toliko smeta džeparošima da se smanjio broj lopovluka.

Iako se iskreno nadam se da će se @HanibalOfficiel proslaviti, jako mi smeta kada mi se kriomice podsmehne dok slušam Čajkovskog i njegovu uvertiru iz 1820 posvećenu Borodinskoj bici. Uverena sam da će se za Čajkovskog još uvek znati za nekoliko vekova, kada od današnjeg francuskog jezika ostanu samo fragmenti.

Nataša Jevtović, Pariz