Molitva za M.

Meni je žao što ovo moram da kažem, ali reći ću ti, pa makar mi pljunula u lice.

Ništa ne može da promeni činjenicu da je on mrtav, a da si ti živa. Da on ne diše, a da ti dišeš.

I sama si u jednom trenutku, dok smo se sporo probijali kroz bremenite ulice, nabrekle žile ovog uzavrelog grada, u neverici, kao da si upravo otkrila poslednju veliku tajnu vaseljene, uzaludno hrabreći samu sebe glasno izgovorila, skoro panično vrisnula, da (gle, čuda) sunce i dalje sija.

A odmah potom – samo si zanemela.

Verujem da znaš ko je rekao da je ljubav sve ono što se svakodnevno dešava između dvoje koji se vole.

Pa, imali li je? Da li još uvek postoji ta svakodnevica i među vama.

Gde li su samo nestali „Barnes&Noble”, cafe latte, „Njujork tajms” i nežni miris knjiga u mirnim, tihim nedeljnim jutrima. Šta se dogodilo sa sporim ogrtanjem u meku, toplu mahovinu „Zlatnog runa” u prohladnim jesenjim noćima. Da li još uvek postoje priče, misli, pesme, reči koje ne smeju ostati neiskazane...

Znam da ponekad pomisliš da bi možda bilo bolje da je situacija obrnuta, da ti ne postojiš a da on postoji.

Ali tako nije.

Ne radi se tu o nikakvoj sportskoj igri, odbojci, rukometu, pa hajde da vršimo  leteće izmene. Malo budemo u igri, a malo van nje. Samo si ti u igri. On je van.

I samo ćeš ti još dugo u njoj biti a on više nikad neće. 

Iako ponekad pomislimo da je naše bivstvovanje na zemlji iluzija, varka – samo divan san – naše umiranje ružno je buđenje. Možda su naši životi samo prelepa, slatka laž, ali naša smrt i smrt onih koje volimo više od sebe samih uvek je gorka, teška i bolna istina. Konačna, nepobitna i neumoljiva istina i nije se sa njom igrati i poigravati.

Pomalo bojažljivo i nesigurno reče mi te večeri da čekaš blago, prolećno, bledozeleno predvečerje, a baš takvo je bilo kada smo se sreli ispred „Starbaks” kafea oko šest po podne, da odletiš k njemu. Razumeo bih to da si teško bolesna ili stara pa da se samo spremaš za taj blaženi tren u kojem ćeš mu se pridružiti.

Ali nisi.

Na drugoj strani i sama znaš koliko je haotičan ovaj svet u kome sunce ipak sija:

carstvo besmisla, zemlja polomljenih putokaza, krivih smerova, promašenih puteva, zametenih staza, pogrešnih vrata i uzaludne, uzaludne potrage za neuhvatljivom, nestalnom srećom.

Možeš li tek onda da zamisliš u kakvom stanju li je samo ona, nama teško zamisliva druga dimenzija; bezimena, nepoznata planeta, gde sunce nikad ne sija i na kojoj ne postoji ništa, osim milijardi lebdećih, besciljno lutajućih, nepostojanih duša – bez ikakvih obaveza.

Koliko li je tek tamo teško ponovo pronaći davno izguljeni raj, svetlo na kraju tunela, rame, grudi, srce, onog koga smo u ovom vremenu i na ovoj planeti voleli najviše na svetu.

I šta ako se tamo negde daleko u zagrobnom životu sretneš umesto sa njim – sa mnom. Šta ćemo onda?

Gotovo da ništa ne znam o tebi; nije mi poznato da li voliš da voziš bicikl. Šetaš li se noću svetlim koridorima velelepnih čikaških muzeja, tih veličanstvenih hramova, okamenjenih oda spevanih u slavu zemlje i neba.

Plačeš li slušajući prastare, crne bluzere, dugih žilavih prstiju i izvoštenih lica dok po mračnim pabovima u Ulici Halstad uvek istu pesmu tuge tule.

Da li te uzbuđuju nadolazeća tornada sa jezera Mičigen koja se poput ogromnih mahnitih tamnosivih pečurki valjaju prema varljivoj obali preteći da nam je pred očima ukradu.

Nije mi poznato koja ti je omiljena boja, cveće, miris... Na kojoj strani jastuka spavaš. Moliš li se. Ne znam da li se plašiš buba, ma, skoro ništa o tebi ne znam.

Dobro, priznajem ako se to koliko god izgledalo nestvarno i nemoguće ipak desi. Ako se tvoja nebeskoplava čista duša vođena čudesnom rukom božanskog proviđenja, usred sveg tog rasutog crnila onostranog sveta, sretne sa mojom  nečistom i tamnom, imaćemo čitavu večnost da se pobliže upoznamo.

Ali i sama dobro znaš da za potpuno upoznavanje nekog i do kraja u ovom životu i na ovom svetu čak ni večnost često nije dovoljna.

Šta ako je tamo na onoj drugoj obali isto? Ili još gore? Šta ako spoznati potpunu istinu o nekom u tajanstvenom kraljevstvu mrtvih ni dve mrtve večnosti nisu dovoljne?

Zato ne žali više, ne čekaj dugo jer povratka nema. Ponovnog spajanja u jednu dušu sa dva tela ni tamo ni ovde – nigde neće biti.

Jer život nije pesma, ni španska TV novela, niti je umiranje njegov kraj početak bajke sa srećnim završetkom.

Biće na kraju prekasno za sve i biće ti strašno žao. Prokleto, prokleto si premlada da budeš leš u zemlji ili van nje. Nemoj, molim te, više da truneš u dva groba. Već dovoljno jesi. Neka te ne prate dve crne senke, dve crne mačke kao dve nesreće uvek spremne da ti se ispreče na putu.

Te drugarice o kojima si mi pričala imaju svoje živote, porodice, muževe, frajere. Deca koju podučavaš će porasti i nestati. A šta će se dogoditi s tobom? 

Pa, ništa! Bićeš jadna tužna usedelica sa dva ostarela tužna papagaja što doživotno zarobljeni u krletci žalostive pesme pevaju kao što ćeš do kraja života u sopstvenom kavezu ogorčenosti od bodljikave žice zajedno sa njima zatvorena biti i ti.

A ko sam ja da ti grubo trgam crni veo s lica, sipam so na žive rane, zadirem u tvoju intimu samo zato što sam te video jednom.

Pa, niko i ništa, prazan prostor, vakuum, ali draga si mi, j...ga! Nisam ja kriv što si ti tako pametna i lepa.

I na samom kraju, pre nego što me pljuneš, zamolio bih te da odeš sa mnom u bioskop.

Ako hoćeš.

Za M. N.

Stevan Stupar, Čikago, SAD