Žigolo iz provincije

Pre nekog vremena od naših zemljaka saznajem da moj prijatelj Lemi živi u Trstu, da ima mali lokal. Ima kafe sa dva stola unutra i dva u bašti i tu se svi naši uglavnom okupljaju i sastaju. Odlučih jedne večeri da ga pronađem. Dok sam lagano išla ulicama ka toj adresi kao kaleidoskop ređala su se sećanja i slike tog neobičnog lika u svim bojama njegovog života.

Valentina Terješkova je 48 puta obletela zemaljsku kuglu, a moj prijatelj  Lemi tri puta toliko, ali u autu. Pojavi se niotkuda, iznebuha, u naš mali grad, đira crnim džipom i pravi krugove, a grad mali pa začas prođe sve ulice, da ga vide, manje da on vidi poznata lica provincije.

Uvek isti ritual, nekoliko krugova lagano u trećoj i onda obavezan parking u centru. Važirajući se otvara vrata crne limuzine s talijanskim tablicama. Prvo izlaze njegove duge noge u dobrim farmericama i još boljim cipelama. Dva metra njegove pojave jedva se nekako odvoje od auta, iako je to gabaritno auto, džip sa „mercedesovim” znakom  na „nosu”. Vozilo mu dođe nešto kao oslonac, njegova čelična snaga i moć koja je već pomalo iscurila u šestoj deceniji.

Nije omiljen lik u gradu, iz nekoliko razloga.

Prvi, bio je najlepši frajer u regiji.

Drugi, nikad nije svoje srce dao nijednoj ženi do današnjeg dana.

Treći, bio je žigolo sve dok ga je telo i važan deo istog – služilo.

Može se reći da je za te njegove godine dobar frajer, visok, vitak, redovno preplanuo, verovatno na nekoj obali po belom svetu.

Duža kosa, zalizana, srebrom prekrivena, a on takav – čini se da je iskočio iz Viskontijevog filma.

Šepuri se kao paun trotoarima u svoj svojoj veličini. Školski primer arogancije i nadmenosti. Sujeta mu dođe kao parfem na prostitutki, muškoj ili ženskoj svejedno, da prikrije mrak preživelih poniženja.

Trst, duga topla noć, jul…

U bašti kafea sam za stolom sedi Lemi. Bašta i kafana su njegove, tako bar kažu. Ozbiljan, s nekom čudnom senkom na licu koja je nestala onog trenutka kad me je prepoznao. Bilo je vidljive radosti od tog iznenadnog susreta na njegovom tamnom licu. Zbog neusiljenog osmeha ukazao se red belih zuba od porcelana koje je usadio poslednjih godina.

Između nas je bilo nekog neobjašnjivog poverenja. Viđali smo se retko u otadžbini, ali kad se vidimo i porazgovaramo nije bilo zadrške u biranju tema. Možda je cenio kod mene to što sam ga znala slušati pažljivo dok priča. Video je u mojim očima razumevanje za mnogo toga o čemu je želeo da priča, a plašio se kako će biti shvaćen.

„Sve mi je besmisleno, nikakve radosti ne vidim ni u čemu”, rezignirano poče Lemi, odmah nakon pozdrava i zagrljaja zemljaka u tuđini.

Pokušavam da ga razgalim solidarišući se s njegovim osećajem beznačaja svega mogućeg. Pričam mu neke  sporedne događaje iz svog života, a sve vreme zamišljam kako je izgledao pre 30 godina. Mora biti da je on bio san svih žena koje su ga videle. Usudim se, doduše vešto prečicama i bogazama, da nametnem temu kako je bio prefrajer sigurno bez premca. Lemi potpuno siguran da je čovek za Holivud, s osmehom koji je rušio sve brane pred sobom do sinjega mora. A sinje more do kolena. Možda zbog tople noći, otvorio je škrinju svojih sećanja s napomenom da to što ću čuti nerado priča i da očekuje moje ćutanje, za, svagda.

Od detinjstva svestan svoje nadmoći u odnosu na druge dečake, u momačkom dobu postao je kao Apolon. Nije nikada bio neko ko bi se vruć vode napio i njegova opsesija je bila smisliti recept za lagodan život bez po muke, a sa svim užicima sveta .

Mala varoš u kojoj je živeo imala je mnogo imućnih trgovaca koji su se uglavnom ženili mlađim devojkama. Vreme i ljudi u njemu prolete kao tren i te iste devojke postanu zrele žene, željne svega što im pripada kao i svakom živom stvoru na planeti. Gazde im sve mogu dati osim onoga što se ne može napraviti niti kupiti, telesnog uživanja u potpunosti onako kako je to bilo kad su bili mladi muškarci, puni svake vrste snage i ljubavne moći.

Tu nastaju nepremostivi problemi svake porodice kad jedna, najčešće muška, strana zataji. To zna da iskoristi čovek s prosečnom inteligencijom a kamoli čovek kao Lemi, pametan i vispren.

Celu jednu zimu ležao je na svom pohabanom kauču, razbijao svoju lepu glavu  kako bi skovao plan o čarobnom životu na račun onoga što mu je Bog dao.

U proleće je krenuo u akciju. Sve je isplanirao. Pratio je danima kretanje gospođe Ajše. Vremešni muž je u magazi celi dan, a ona ide skoro svaki dan na pijacu u 11 sati. Ajša je imala tada nekih 45 godina, a Lemi 25. Nije bila neke naročite lepote, hitro se kretala puna snage i volje za životom. Videlo se da se neguje i brine o svom izgledu jer nije imala nekih obaveza  osim brige o kući. Dece nije imala.

Lemi je pozajmio od druga bicikl koji mu je bio glavni rekvizit za njegov plan. Iz prikrajka u blizini pijace posmatrao je Ajšino kretanje jer se nije smelo krenuti u akciju ni pre a ni posle određenog trenutka, a taj trenutak  je bio kad bude Ajša u blizini kuće u povratku s pijace, tako da ne može baš odmah da se vrati na pijacu s punim rukama povrća.

Kad je Lemi procenio da je taman da krene u akciju, zaskočio je na bicikl i u priličnoj brzini, pazeći da je ne povredi, udario prednjim točkom u njenu kesu s paradajzom. Jako je važno, kaže Lemi, da ne udari u kesu s paprikama jer su skuplje, a za paradajz koji je i tad bio jeftiniji ima neku siću onih para, otprilike sadašnji jedan evro.

Na sve moguće strane se razleteo paradajz po ulici, što je i bio plan da se ne može ni slučajno pokupiti i vratiti u kesu. Lemi se izvinjavao gospođi, sav skrušen objašnjavao da će nadoknaditi štetu.

Naravno da je Ajša videvši pred sobom čarobnog muškarca začas oprostila  taj incident i s vrtoglavicom od iznenadne lepote ušla u kapiju iza koje se sakrila i virila na ulicu da još jednom vidi to savršenstvo sazdano u muškom telu.

Najvećom mogućom brzinom Lemi je na biciklu odjurio na pijacu, kupio  paradajz i dao poslednje parice iz džepa. Istom brzinom se vratio i sav oznojen pozvonio gospođi Ajši na vrata.

Na ovom delu priče Lemi povlači dim iz cigarete i značajnom pauzom naglašava mi da je tu na njenim vratima, na njenom kućnom pragu, glavni trenutak skovanog plana – a to je da li će ga ona pozvati u kuću na kafu.

Ako se to dogodi, Lemi kaže, ja znam da je dalje sve završeno, samo da pređem njen prag.

Gospođa je otvorila vrata i sva zarumenjena u obrazima ogrnuta svilenim šlafrokom tobože se ljutila što je morao da joj kupuje novi paradajz kad će ona ionako sutra na pijacu. I sve tako „niste trebali”, ali nikako da ga pozove unutra. Ipak, on je ipak isplanirao sve do sitnog detalja.

Upitao je Ajšu da li može dobiti vode jer se oznojio jureći.

Ajša je bila žena starinskog kova. Ne pozvati nekoga sa svoga praga da uđe u kuću ko je žedan i još joj učinio uslugu bilo je nezamislivo.

Otvorila je širom vrata i rukom pokazala da izvoli ući na kafu i ratluk.

Taj njegov korak bio je prvi od hiljadu koji su ga odveli u mnoge kuće, kod mnogih starijih žena kojima je svojom lepotom i telom pružao sve što nisu imale dok su im muževi u svojim radnjama vodili poslove, ili s društvom  sedeli po kafanama do kasnog popodneva uz umašćene ovale pune mesa i ostalih mezetluka.

Lemi je svoje najlepše godine rasipao po tuđim kućama i po tuđim ženama. Ispunio je svoj zimski plan i životni san. Imao je novaca pune džepove, putovao na sva mesta o kojima je sanjao, spavao do podne, jeo šta je hteo i mrzeo žene koje je ljubio svim mržnjama ovog sveta. I kako mi reče, ponekad jedva se savladavao da u trenutku sladostrašća jednu od njih ne udavi i tako oslobodi sebe te gorke vode koju je popio onog dana kad je ušao u Ajšinu kuću.

Kako je njegova priča odmicala, počeo je da menja izraz lica. Videlo se kako ga je obuzeo bes i gnev. Sam sebi se pravdao za dane i noći koje je protrajbao kao muška prostitutka. Glavom mi pokaza na kafe ispred kojeg sedimo.

Ovo sam i zaradio isto tako ovde u Italiji. Kada sam došao pre 30 godina u Trst jedan naš čovek, koji se sam prozvao Đani, uveo me u krug vremešnih dama. Ja ionako ništa nisam znao ni umeo raditi, samo to što sam i tamo kod nas radio. Tako nastavim. Bilo je svega. Jednom čak i zatvor zaglavim, sreća kratko. Đani me izvukao jer je gospođa prijavila policiji nestanak neke narukvice koja je vredila koliko i sve moje u životu što sam imao.

„Veruj, ja s tim nemam veze”, Lemi mi se pogledom uvukao u zenice i približio da stvori jači utisak da govori istinu. Sve i svašta sam radio,  ali krao nisam.

Mislila sam da uvek imam rečenicu ili reč za sve prilike i situacije. Odjednom vidim da je nestala, da je nemam. Pretumbavam po glavi, želim je izvući kao iz bunara kofu s vodom na čekrk, ali ne ide.

Kao nešto za spas da amortizujem njegovu muku koja se ne može obrisati jer takva gumica još nije izmišljena. Sreća pa on nastavi sa svojom ispovedi.

„Imam dosta toga dole, dve kuće, stan u Beogradu, neko bi rekao da se isplatilo, ne znam.”

Duboko uvuče dim cigarete, napravi pauzu dok ga vrati u vazduh i sav  ispresecan izlazi s novim rečima.

„Znaš šta me uništilo u životu? Moja lepota za koju nisam nimalo zaslužan, već mi je Bog dao! Da sam bar manje želeo, sve bi bilo drugačije. Znaš još šta mi je najgore od svega?”

Držeći s dva prsta koren nosa između obrva, nastavi.

„Samo da mi je da odavde isteram miris tog kiselog znoja starih žena koji me nagriza kao sirće, a sirće najpre pojede bocu u kojoj stoji.

Vrati se kući, kako god da je”, skoro zapovjednički mi se obrati.

„Teško je i kasno, ali, zapamti, najljepši je grad u kojem je čovjek srećan!”

Zapamtila sam Lemi.