U poznim godinama vreme leti brže

Pre ne­ko­li­ko go­di­na glu­mac Žar­ko La­u­še­vić sve nas je pod­se­tio na onu po­zna­tu pa­ra­dok­sal­nu iz­re­ku „go­di­na pro­đe, dan ni­ka­da”, po ko­joj je na­zvao svoj knji­žev­ni pr­ve­nac. Ta ču­ve­na re­če­ni­ca če­sto u sto­pu pra­ti i pri­pad­ni­ke sta­ri­je ge­ne­ra­ci­je, pa se oso­ba­ma u po­zni­jem ži­vot­nom do­bu kat­kad či­ni kao da ni­su ni trep­nu­li, a sti­glo je no­vo go­di­šnje do­ba, ro­đen­dan, pra­znik... U jed­nom tre­nut­ku, u ne­ve­ri­ci svi kon­sta­tu­ju da vre­me za­i­sta le­ti, go­di­ne se bri­šu, a oni po­sta­ju sve sta­ri­ji. 

Či­nje­ni­ca je da vre­me pro­la­zi kao i uvek, ali na­uč­no je do­ka­za­no da što smo sta­ri­ji, ima­mo uti­sak da za­i­sta le­ti.