Zre­lost do­no­si mu­drost

Ča­rob­njak ko­ji je svo­jim ume­ćem pr­vi uveo fru­lu u ve­li­ku umet­nost. Je­dan od naj­ve­ćih na­rod­nih umet­ni­ka sve­ta. Fru­la je nje­go­va sud­bi­na. Od­re­di­la mu je ži­vot­ni put. Sve to je ma­e­stro Bo­ra Du­gić, čo­vek ko­ji pre ne­go što je od­lu­čio da ode u pen­zi­ju imao ne­što vi­še od 40 go­di­na rad­nog stra­ža. Otad se u nje­go­vom ži­vo­tu ni­šta ni­je pro­me­ni­lo u di­na­mi­ci ra­da, osim što vi­še ni­je mo­rao sva­kog da­na da ide na po­sao.

– Ne­mam ne­ki ose­ćaj da sam iz jed­nog kva­li­te­ta pre­šao u dru­gi. Ne­ko je dav­no iz­go­vo­rio da mu­zi­čar uvek osta­je mu­zi­čar. Pen­zi­ja je sa­mo so­ci­jal­ni sta­tus, sa či­me se mo­že­mo pot­pu­no slo­ži­ti. Umet­nost ne zna za gra­ni­ce, ni vre­men­ske ni pro­stor­ne – uve­ren je ma­e­stro.

Ko­li­ko vas je pen­zi­ja pro­me­ni­la?

Čo­ve­ka mo­že pro­me­ni­ti sa­mo vre­me, a lič­no mi­slim da ni­jed­na pro­me­na sta­tu­sa ni­je ja­ča od sa­mog čo­ve­ka, uko­li­ko on sam zna šta ho­će ili ne­će. Me­ne pen­zi­ja ni­je pro­me­ni­la.