Teško nama, teško je i šumi

Vi­še od ljud­skog ve­ka po­treb­no je da bi se ob­no­vi­la  iz­go­re­la šu­ma. Spr­že­no dr­vo ni­je je­di­na šte­ta. Po­žar spa­li sve  – lju­de, pti­ce, ži­vo­ti­nje, glji­ve, cve­će, čak i mi­kro­or­ga­ni­zme. Iz­me­ni se ze­mlja i fi­zič­ki i he­mij­ski. Ero­zi­ja po­sle mo­že da do­kraj­či spr­lje­ne po­vr­ši­ne, kli­zi­šta se lak­še po­kre­ću... Ne­pro­cen­lji­va je šte­ta ko­ju na­no­si va­tra. Ovog vre­log le­ta, ko­je još tra­je, Sr­bi­ja je još i do­bro pro­šla.

– Do sa­da nam je stra­da­lo 1.153 hek­ta­ra šu­ma ko­ji­ma ga­zdu­je­mo. Uzro­ci su raz­li­či­ti – od ljud­skog ne­ma­ra, uda­ra gro­ma... I pro­me­na kli­me do­pri­ne­la je da po­ža­ri uče­sta­li­je iz­bi­ja­ju i da isu­še­ne po­vr­ši­ne lak­še go­re. Za­to smo naj­ve­ću bri­gu po­sve­ti­li pre­ven­ti­vi. Šu­ma­ri su „pr­vi na li­ni­ji va­tre”. Oni tre­ba da uoče dim, uga­se va­tru dok se ne raz­go­ri, po­zo­vu va­tro­ga­sce ako sa­mi ne mo­gu da uspe­šno in­ter­ve­ni­šu – ka­že Pre­drag Alek­sić v. d. di­rek­to­ra JP „Sr­bi­ja­šu­me”, ko­je ga­zdu­je na oko mi­li­on hek­ta­ra dr­žav­nih, ali i 1,2 mi­li­o­na hek­ta­ra pri­vat­nih šu­ma.