Vojevanje zemljodelca iz Svračkova

Ze­mljo­de­lac žu­lje­vi­tih ru­ku i hra­bar rat­nik bio je Bo­žo Mar­ko­vić (1883–1963). Te­žač­ki ra­dio na po­snoj ze­mlji u br­di­ma Svrač­ko­va kod Po­že­ge da po­ro­di­cu ot­hra­ni, a rat­ne tru­be od­vu­kle su ga na bo­ji­šta u mla­da­lač­koj sna­zi. Se­dam go­di­na pro­veo u uni­for­mi, kao ar­ti­lje­rac vo­je­vao u oba bal­kan­ska i Ve­li­kom ra­tu, me­da­lju za hra­brost ste­kao. I ma­da sa sa­mo če­ti­ri raz­re­da ško­le, ru­kom je be­le­žio svo­ja rat­na pu­te­še­stvi­ja. Ka­sni­je, u po­znoj sta­ro­sti, sva ta se­ća­nja ob­je­di­nio je u ru­ko­pi­su na 17 stra­na, ko­ji su nam ovih da­na pre­do­či­li nje­go­vi po­tom­ci na­sta­nje­ni u po­že­škom se­lu Go­do­vi­ku. „Mar­ko­vić Bo­žo, moj ži­vot“, na­slo­vio je tu za­o­stav­šti­nu. 

Ru­ko­pis po­či­nje se­ća­nji­ma na bal­kan­ske ra­to­ve, kad se nje­go­va ba­te­ri­ja bo­ri­la na ju­žnim na­šim pro­sto­ri­ma. „Kad sam na Vi­dov­dan 1914. do­šo ku­ći, otac i maj­ka ob­ra­do­va­še se. Iz­dr­žah dva ra­ta, osta­doh živ, dok od­jed­nom iz­ne­na­da mo­bi­li­za­ci­ja 12. ju­la 1914.(po sta­rom ka­len­da­ru). Ni­sam se ni od­mo­ri­jo, tre­ba opet u rat da se ide...”, pi­še Bo­žo.