Prve slike srpskog građanskog društva

Pr­vi srp­ski fo­to­graf i li­to­graf Ana­stas Jo­va­no­vić bio je ujed­no i pr­vi čo­vek ko­ji je kne­za Mi­ha­i­la oba­ve­stio o isto­rij­skom okon­ča­nju oto­man­ske vla­da­vi­ne u Sr­bi­ji – o či­nje­ni­ci da se tur­ska voj­ska, na­kon vi­še­ve­kov­ne vla­da­vi­ne, po­vla­či iz svih gra­do­va u na­šoj ze­mlji i da Be­o­grad opet po­sta­je srp­ski grad.

Taj do­ga­đaj zva­nič­no je obe­le­žen pre­da­jom klju­če­va kne­zu Mi­ha­i­lu na Ka­le­meg­da­nu, a ova pri­ča osta­la je kao sve­do­čan­stvo o vi­so­kom po­lo­ža­ju ko­ji je ovaj umet­nik imao na na­šem dvo­ru i u dru­štvu. O to­me nam pri­ča Ev­ge­ni­ja Bla­nu­ša, vi­ši ku­stos Na­rod­nog mu­ze­ja i autor iz­lo­žbe „Sli­ka gra­đan­skog dru­štva”, na ko­joj će u Do­mu voj­ske od ve­če­ras bi­ti pri­ka­za­ni Jo­va­no­vi­će­vi ra­do­vi. 

Por­tre­ti či­ne naj­ve­ći deo stva­ra­la­štva auto­ra ko­ji je ro­đen pre tač­no dve­sta go­di­na, i to je ža­nr u ko­jem se on is­ka­zu­je u pu­noj sna­zi, či­me isto­vre­me­no pri­ka­zu­je ne sa­mo one ko­ji su por­tre­ti­sa­ni, već, po­sred­no, i po­stup­nu tran­sfor­ma­ci­ju srp­skog dru­štva u gra­đan­ski mi­lje. Ni­je po­zna­to ko­li­ko je ukup­no iza se­be osta­vio fo­to­graf­skih i li­to­graf­skih por­tre­ta, u Zbir­ci Ka­bi­ne­ta gra­fi­ke Na­rod­nog mu­ze­ja u Be­o­gra­du ču­va se go­to­vo sto­ti­nu, dok će se pred pu­bli­kom sve do 21. ok­to­bra na­la­zi­ti 37 de­la, ve­ći­nom li­to­ga­fi­ja. 

Mo­de­li su mu bi­li po­li­ti­ča­ri, dr­žav­ni­ci, umet­ni­ci, in­te­lek­tu­al­ci, ali i sva­ki onaj ma­li čo­vek ko­ji mu je za­pao za oko jer sli­ko­vi­to pred­sta­vlja dru­štvo u ko­jem se ži­ve­lo. Upra­vo ovom stva­ra­o­cu mo­že­mo da za­hva­li­mo na to­me što nam je da­nas po­zna­to ka­ko su ne­ki od naj­i­stak­nu­ti­jih lju­di 19. ve­ka za­i­sta iz­gle­da­li. 

– Kao lič­ni se­kre­tar kne­za Mi­lo­ša i upra­vi­telj dvo­ra kne­za Mi­ha­i­la, Jo­va­no­vić je imao pri­vi­le­gi­ju da se su­sret­ne sa naj­zna­čaj­ni­jim lju­di­ma svog do­ba. Upo­znao je ži­ve uče­sni­ke Pr­vog i Dru­gog srp­skog ustan­ka, za­tim Vu­ka Ka­ra­dži­ća, Nje­go­ša… Svo­je je mo­de­le za­i­sta mo­gao da bi­ra po zna­ča­ju i po vred­no­sti ono­ga što su ostva­ri­li. Stva­ra­nje nje­go­ve, po obi­mu i kva­li­te­tu, im­po­zant­ne ga­le­ri­je por­tre­ta za­po­če­to je u Be­ču če­tr­de­se­tih go­di­na 19. ve­ka i ovom žan­ru bio je po­sve­ćen na­red­ne če­ti­ri de­ce­ni­je – ob­ja­šnja­va na­ša sa­go­vor­ni­ca. 

Go­vo­re­ći o na­či­nu na ko­ji je ra­dio Jo­va­no­vić, Ev­ge­ni­ja Bla­nu­ša na­po­mi­nje da se u iz­ra­di li­to­gra­fi­ja, iz­me­đu osta­log, osla­njao na pred­lo­ške sop­stve­nih fo­to­gra­fi­ja. 

– Ra­de­ći na taj na­čin i ob­u­zet ži­vim emo­ci­ja­ma, Jo­va­no­vić je u svo­ja de­la „upi­sao” i se­be kao stva­ra­o­ca. Su­ge­stiv­nost pred­sta­vlje­nih lič­no­sti i nji­ho­va in­di­vi­du­al­nost ka­rak­te­ri­sti­ke su po ko­ji­ma je pre­po­zna­tljiv, uz još je­dan va­žan mo­me­nat: za raz­li­ku od ste­re­o­tip­nih por­tre­ta nje­go­vog vre­me­na, oni ko­je je on ura­dio ne re­gi­stru­ju is­klju­či­vo že­lju na­ru­či­la­ca, to ni­su sa­mo pa­rad­ni por­tre­ti, već mo­der­ni, sa­vre­me­ni, usme­re­ni ma­hom na lič­nost mo­de­la i nji­ho­vu psi­ho­lo­šku iz­ra­žaj­nost.

Znao je da pre­po­zna tre­nu­tak u ko­jem se ot­kri­va su­šti­na pred­sta­vlje­ne lič­no­sti, in­ten­ziv­no usme­ra­va­ju­ći svo­ju pa­žnju na li­ce mo­de­la. Taj psi­ho­lo­ški plan, ko­ji se na nje­go­vim por­tre­ti­ma na­me­će is­pred fi­zič­kog, is­pred po­jav­nog, je­ste ono što Jo­va­no­vi­ća iz­dva­ja od kon­ven­ci­o­nal­nih por­tre­ti­sta nje­go­vog vre­me­na.

Ovo se po­seb­no uoča­va na nje­go­vim fo­to­graf­skim por­tre­ti­ma, na ko­ji­ma je ta­ko ne­što bi­lo te­že po­sti­ći ne­go na sli­kar­skim por­tre­ti­ma tog vre­me­na. U li­to­gra­fi­ji je bio maj­stor, ali ni­je bio ino­va­tor, ni­ti je tu mo­gao da po­stig­ne ono što je us­peo u fo­to­gra­fi­ji. Krat­ko vre­me od pro­na­la­ska tog me­di­ja ose­tio je nje­go­vu moć, uvi­đa­ju­ći da to ni­je sa­mo teh­nič­ka ino­va­ci­ja. Mo­že­mo slo­bod­no re­ći da ovaj umet­nik spa­da me­đu pr­ve pra­ve por­tre­ti­ste u isto­ri­ji fo­to­graf­ske umet­no­sti – is­ti­če ku­sto­ski­nja.