Mi smo prvorazredni istorijski izvor

U „Enklavi“ sam se bavio položajem Srba na Kosovu, a u „Autoportretu“ je tema bombardovanje Srbije. To su arhetipske i kolektivne teme savremenog srpskog društva! I bolne teme koje će još više boleti u budućnosti, ako danas ne govorimo o njima. Umetnost je tu magično lekovita!

Ovim rečima reditelj  Goran Radovanović, čija su dva projekta dobila sredstva na konkursu Filmskog centra Srbije (FCS), objašnjava svoju vezanost za ovakve teme. Osim „Autoportreta“ (u kategoriji sufinansiranja razvoja projekata domaćeg dugometražnog filma), sredstva je dobio i njegov projekat„Čudotvorac“ na konkursu za originalnu ideju za realizaciju dugometražnog igranog projekta koji prikazuje vezu između srpskog i kineskog naroda.

I dok je „Čudotvorac“ zasnovan na istinitoj priči koja se plete oko ličnosti i delatnosti fudbalskog trenera Bore Milutinovića, „Autoportret“ govori o još jednoj traumi savremenog srpskog društva, za koje se Radovanović pokazao uspešnim rediteljem sudeći po filmu „Enklava“.

U obrazloženju odluke FCS navodi se da je do sada tema NATO bombardovanja 1999. bila tretirana nespretno, jer je akcenat stavljan na senzacionalizam. Na šta ste vi stavili akcenat?

Svako ozbiljno delo koje ima ambiciju da se bavi nekom velikom temom, tretira tu temu indirektno. U mom filmu bombardovanje kao agresivni čin dat je kroz kognitivni razvoj jednog sedmogodišnjaka sa Crvenog krsta s proleća 1999. koji, nažalost, ne ide svojim prirodnim tokom. Dakle, agresija je data kao neprirodna sila koja ostavlja veliki trag, odnosno traumu na duši jednog mladog ljudskog bića. Dakle, to biće i njegova porodica predmet su mog interesovanja, a ne puka fizička agresija i demonstracija sile nad njima.