Mala Srbija na severu Ilinoisa

Venčani za samoću, daljinu i odbačenost, rešeni da odu i potraže nešto iza proklete linije gde ih niko ne poznaje, želi, niti očekuje, izgnanici dobro znaju da je život borba i nesreća, da je svaka radost trenutna i nestvarna i da ma koliko dugo trajala nestane brzinom treptaja oka.

Ali isto tako se i pojavljuje. Naročito onda kada nesreća postane prijatelj. Pojavi se u šapatu,  pokretu, u treptaju oka. I tako su mene jedne večeri pogledale zelene oči pustinjske lepotice. Nisam verovao da gledaju u mene sve dok nije došla za moj šank i polu zvanično rekla:

- Vaše oči umeju da pričaju...

Njega ni rođena majka ne poznaje, rekao joj je moj prijatelj, čudak, pijanica i samozvani iscelitelj, Indijanac iz plemena Ho Čunk. Neka ti je tvoj Bog u pomoći, pomislio sam da joj kažem kada je odustala od povratka kući na Čikaškom aerodromu i vratila se sa kapije obezbeđenja.

I od tog popodneva me proučava, otkriva moje tajne, kopa po mojim ranama i nestvarno uporna ometa me u propadanju. I misli da će me upoznati.

– Kada ćemo u Srbiju? Volela bih da vidim od čega si stvoren i gde si odrastao... - pitala bi me često.

Na ta pitanja najčešće sam izbegavao odgovor.

– Vodiću te svuda, svet je veliki a Srbija je mala, život je stvoren za sreću a Srbija je mesto gde se najlepše na svetu tuguje. Mi to zovemo odlazak u kafanu, a ti to ne bi razumela ali bi se možda zaljubila. Ima vremena, šalio bih se i izbegavao odgovore.

Ali vreme je prolazilo a mlada Izraelka nije odustajala od svoje namere. Morao sam u nedostatku izgovora nešto i da smislim. A ništa nije tužnije od žene koja ne voli iznenađenja. Rebeka se dugo opirala mojim čudnim hirovima i navikama ali vremenom je počela da ih shvata pa tako neke dane provodimo u iznenadnim odlascima za mesta za koja nekada imam plan, a nekada ni sam ne znam gde ćemo završiti.

- Pokazaću ti nešto za početak. Treba mi samo jedan sunčan dan i malo tvog vremena. Vodiću te negde, mada to neće biti Srbija, ali Srbi su čudan narod, svuda su po svetu po nešto ostavili i sebi i drugima.

Jutarnje oktobarsko sunce kupalo je riđu kosu izraelske ratnice dok se auto probijao sporednim neuglednim putevima smeštenim među kukuruznim poljima i farmama južnog Viskonsina. I tako, posle nekih dva sata vožnje našli smo se na kapiji manastira Nova Gračanica. Dva bogoslova ljubazno su nam poželela dobrodošlicu a moja mala Jevrejka po prvi put u životu našla se ispred jedne srpske bogomolje.

– Ovo je, Re, mala Srbija, ovde na severu Ilinoisa, počeo sam da joj o objašnjavam. Pomalo paradoksalno, ali ovaj srpski duhovni centar nastao je daleko od kuće zahvaljujući prastaroj srpskoj boljci, neslozi. Pričao sam ti ranije kako smo bili izdani od strane Engleza i predati na nemilost komunističkim krvolocima.

A onda su ti komunisti uspeli da zavade i podele našu dijasporu po svetu, i tako se i naša Crkva podelila. Nedaleko od ovog, postoji još jedan stariji manastir. A ovaj su posle rascepa u Crkvi počeli da grade takozvani "Raskolnici". Bogu hvala, raskola danas više nema i došlo je do pomirenja, a ako je nešto iz tog zla dobro ispalo to su novoizgrađene crkve širom sveta.

Hodi, da ti pokažem. Ovo je danas i bogoslovija i sedište našeg episkopa. A crkva je posvećena Presvetoj Majci Božijoj. Ispred tebe je još jedna velika srpska bol, Re. Ova crkva verna je kopija jednog srednjovekovnog srpskog manastira, Gračanice. Gračanica je biser Kosova, a Kosovo je srpski Jerusalim. I više od toga. Ono je Re i srpski zavet, i srpska suza a možda i kazna za srpsku neslogu. Polovina mog bića je sa Kosova. Očeva polovina, ona koja me je uporno poricala i odbacivala. Možda sam ti tu hteo to da priznam ili ne i sličan, svoje poreklo više računam i vezujem za majku.

Dok obilazimo crkvu pokazujem joj vrata na ulazima isklesana u duborezu i nastavljam:

– Na ovim vratima Re, možeš da vidiš duboreze sa slikama dvadesetak najvažnijih i najdragocenijih srpskih svetinja. Gračanica, Sopoćani, Studenica, Dečani... sve su ih istesali na ulazima da se setimo da ulazeći u ovaj hram ulazimo u sve srpske svetinje, da se tada sastajemo sa svim našim svetim kraljevima koji nisu žalili truda da ih podignu i ostave nama i da se sjedinjujemo sa svim našim svetiteljima koji su i za života na zemlji, a sada na nebesima, neprekidno molili i još uvek mole Tvorca za nas nesložne.

Tu su i da nas podsete da se moramo jednom zauvek sabrati, ako ne telima onda duhom mi koji smo se vekovima tako cepali, rasturali, rasipali i odvajali. I naravno, da bi onima koji su rođeni ovde a srpske su krvi pokazivali put na koji se moraju nekada spremiti i vrata kroz koja moraju proći kada osete da nisu biljke bez korena i kada reše da potraže sebe u dubinama svojih predaka.

Oduvek sam verovao da freskopisci pravoslavnih crkava moraju dotaći i duše onih koji nisu pravoslavni. Ali nikada pre toga nisam tuda dovodio strance. Ušli smo u crkvu a ja sam joj šapatom objašnjavao.

– Freskoslikarstvo je, Re, odlika pravoslavnih. Tu smo različiti od ostalih hrišćana. Katolici imaju svoje kipove i tek po neku ikonu ili fesku, a naše su crkve islikane freskama. Često sam razmišljao kako li su to radili u srednjem veku. Ova crkva je novijeg datuma i freske na zidovima su sveže ispisane. Ali svaka freska koju ovde vidiš je kopija neke od fresaka iz Srbije. One kod kuće su vekovima stare, neke je vreme oštetilo, ali mnoge se ubrajaju u sam vrh svetskog duhovnog blaga i zaštićene su.

Njihovo slikanje dug je i skup posao i delo je naročitih umetnika, freskopisaca, koji bi po pravilu trebalo da vode bogougodan život ne bi li se nebesa prikazala kroz njihov rad i nama, običnim vernicima. Srpska sirotinja u Americi nije žalila priloge i freske koje vidiš islikao je jedan od najboljih ikonopisaca današnjice, otac Teodor Jurević. I sve su slikane u takozvanom Vizantijskom stilu, u akriliku, na suvom malteru. Slike su, Re, u Pravoslavlju isto što i naša sveta knjiga Jevanđelje u boji.

Pomalo podsećaju na dečije crteže da bi i najprostiji preko njih mogli da razumeju svetu reč. U srednjem veku one su bile putokaz mnogobrojnim nepismenima, koji nisu umeli da čitaju ali su preko njih razumeli o čemu sveštenici govore. I za razliku od drugih vrsta slikarstva, ikonopisci počinju sa tamnim bojama i idu ka svetlim, da dušama vernika pomognu da i oni krenu od tame ka svetlosti.

Ovde su, Re, moji sveci, moji mučenici, moji idoli i uzori, moji putokazi. Uvek kada dođem ovde osetim se blagoslovenim da ipak nisam sam u ovom svetu daleko do kuće, da mogu da osetim njihovo prisustvo na molitvama i da se uprkos tome što sam neka vrsta dobrovoljnog izgnanika osetim ponosnim na ono što jesam.

A ova mi je freska jako draga.

Ovaj čovek sa bradom i krstom u ruci, isti je onaj čiji je spomenik podignut u dvorištu manastira. To je naš mučenik, general Mihailović i njegova vojska. Pričao sam ti ranije o Četnicima. Pravoslavlje, Re, to je kao kad imaš najvredniji dijamant na svetu i ne daš nikome da ti ga uzme, a to nekada iziskuje žrtvu. I moj je narod tu žrtvu prinosio kroz vekove, ne žaleći da umre za istinu. Mislim da nema nijednog naroda koji je toliko krvario za Hrista kao što su to činili moji Srbi.

Dok je zelenooka lepotica skamenjena gledala poluotvorenih usta freske svuda oko sebe u hram su počeli da ulaze monasi i bogoslovi.

– Počinje večernja služba uskoro, šapnuh. Ako hoćeš možemo da krenemo.

– Nikako! Hoću da ostanem.

– U redu onda.

Proveli smo molitvu svako u svojim mislima. Ne znam kakav je utisak na nju ostavilo pojanje na, za nju nerazumljivom, crkvenom jeziku ali smo iz crkve izašli ćutke i seli na obližnju manastirsku klupu. Ćutala je jedno vreme a onda se okrenula i pogledala me skoro suznim očima:

- Kako si mogao? Ako je ovde sve ovako nestvarno kako li je tamo, kako si mogao sve to da ostaviš? Šta te je to toliko slomilo, zašto nikada ne pričaš o tome? I zašto ne želiš da ideš?

Ćutao sam i grizao usnu. Zatekla me je, gledao sam je pomalo zbunjeno. Trudio sam se da mi ne odlutaju misli. Da li zato što je shvatila da pored sebe ipak ima čudaka ili zato što je pomislila da je malo preterala ne znam, ali njeno lice dobilo je meni drag osmeh.

- Hvala ti! Za ovo i za sve...

Ćutala je još neko vreme, a onda me je pogledala pravo u oči. I dok je spuštala lagani poljubac na moje lice smaragdne oči pustinjske lepotice dobile su zagonetan sjaj.

- Voliš da iznenađuješ druge, da ih vodiš okolo bez da znaju kuda idu. Mislim da će se uskoro nešto slično desiti i tebi, rekla je ustavši i krenuvši ka autu.

Nisam znao šta me čeka... ali nisam imao ni puno izbora....

Predrag Rudović, Čikago