Neizmerna tuga srpskog junaka

Ne po­sto­ji gra­đa­nin Ni­ša ko­ji ne po­zna­je ili ko­ji ni­je čuo za Sr­đa­na Ra­do­sa­vlje­vi­ća. Odav­no se u nje­mu u gra­du na Ni­ša­vi i na mno­go ši­rim pro­sto­ri­ma pri­ča kao o pra­vom, ve­li­kom i ži­vom ju­na­ku u ovoj na­šoj Sr­bi­ji. Sr­đan je ro­đen u Čač­ku no­vem­bra 1952. go­di­ne i, po­što su mu brat i se­stra po­čet­kom se­dam­de­se­tih go­di­na pro­šlog ve­ka bi­li na stu­di­ja­ma na ni­škim fa­kul­te­ti­ma, s ocem se i on pre­se­lio u Niš. I tu ostao.

Ka­da se o Sr­đa­nu pri­ča, on­da se ne zna je­di­no ko­ja će se te­ma otvo­ri­ti. Da li o ro­nje­nju, jer je je­dan od naj­po­zna­ti­jih ro­ni­la­ca u ovom de­lu Evro­pe, ili o pa­do­bran­stvu i al­pi­ni­zmu, mo­žda o auto ili avio me­ha­ni­ci, jer je je­dan od naj­kva­li­fi­ko­va­ni­jih u tim po­slo­vi­ma... Ili će se o Sr­đa­nu go­vo­ri­ti o pod­vi­zi­ma to­kom de­mi­ni­ra­nja Sr­bi­je i srp­skih re­ka po­sle NA­TO agre­si­je pre 18 go­di­na?