Okršaj Ledenog i Superderišta

Svaki meč je život u minijaturi – svojevremeno je izjavio Andre Agasi, aludirajući na to kako se na terenu, sabijeno u kratkom vremenu, intenzivno proživi i ljubav i mržnja, i opsesije i suze, i znoj i patnja, i iskrena sreća i padovi i uzdizanja... Samo, što mi – publika, to do kraja ne razumemo, jer nismo u njihovoj koži. U koži tenisera, tih modernih, a u suštini veoma usamljenih gladijatora što u svakoj borbi prvo pobede i svoje srce, i svoj um pa tek onda i protivnika na terenu.

I upravo je tu negde suština švedsko-dansko-finskog filma „Borg i Mekinro” (Borg vs McEnroe) Janusa Meca Pedersena, danskog reditelja sa dužim radom i u Južnoj Africi. Gotovo klasične istorijsko-sportske drame kojoj samo malo nedostaje pa da bude i sjajno i nezaboravno filmsko delo. Baš kao što su zauvek nezaboravni ostali junaci iz filmskog naslova – Šveđanin Bjern Borg i Amerikanac Džon Mekinro. Ovo jeste film o njima.

Ili, još tačnije, film o istorijskom meču na zelenoj travi Vimbldona 1980. godine kada je Borg ponovo osvojio pehar, peti u uzastupnom nizu. Ali, tek pošto ga je Mekinro nadljudskim naporima i do poslednjih sekundi krajnje neizvesnosti dobrano namučio, nagoveštavajući tako i moguću smenu na mestu broj jedan na ATP listi. Nagoveštavajući i skorašnje povlačenje Borga sa terena u svojoj (tek) 26. godini...

Ono na šta je reditelj Mec Pedersen najviše fokusiran jesu psihološki složene strane unutrašnjeg života vrhunskih tenisera, što tako retko u stvarnom životu izlazi na videlo i pred oči javnosti koja se, po pravilu, uvek zadovoljava samo pukom spoljašnjošću teniskog „putujućeg cirkusa”. Publici i ljubiteljima tenisa, podstaknutim bombastičnim medijskim napisima i reportažama, gotovo da je jedino, tih osamdesetih, bilo važno da li će Ledeni „zbrisati sa terena” ono nesnosno i u to vreme nesportski prgavo američko Superderište. To da se iza spoljašnjosti Ledenog – naizgled uvek hladnokrvnog Šveđanina Bjerna Borga krije pravi vulkan, a da iza Mekinroa kao Superderišta zapravo stoji ambiciozni posvećenik sportu, frustriran medijskim nepravdama, malo koga je zaista zanimalo.

U tom smislu film „Borg i Mekinro” dobija veliki broj pozitivnih poena. Gledaocu dozvoljava prilično duboko uranjanje u unutrašnji svet sportista pred odlučujuće sportske borbe i upoznaje sa njihovim dugotrajnim (još od detinjstva) krivudavim i teškim putem samožrtvovanja do vrhunskih rezultata.

Najviše zasluga za to treba pripisati izvrsnim glumačkim performansima švedskog glumca Sverira Gudnasona, koji čak i fizički podseća na Borga, ali i Šaje Labafa kojem je lik „negativca” Mekinroa udobno legao. Gudnason delikatno, a krajnje ubedljivo vodi gledaoca na putovanje do unutrašnjih previranja, opsesija, manije, ekstremnog stresa koji svaki sportista proživljava u danima i satima pred meč, koji treba da zadivi ceo svet pun visokih iščekivanja...

Biografske detalje iz života i Borga i Mekinroa reditelj Mec Pedersen iznosi na klasičan način, uz pomoć ravnomerno raspoređenih flešbekova (tako se u liku mladog Borga našao njegov stvarni sin Leo), što je sasvim adekvatno njegovom opredeljenju da sveukupna estetika filma ima neku vrstu patine. Zahvaljujući tome prilično ubedljivo se dočarava jedno istorijsko-sportsko vreme. Najefektnije scene su smeštene u dvadesetak minuta samog vimbldonskog finala i tada film poprima obrise pravog trilera u pet setova. Uzbudljivo i za poštovanje...

Sve u svemu, film „Borg i Mekinro” se sasvim lepo, povremeno čak uživajući gleda. Uz to, pomaže da se bolje razume svet vrhunskog tenisa i tenisera. Pa i samog Novaka Đokovića, kome posle ovog filma ama baš ništa više ne mogu zamerati.