Kad šljivovica preleti 19 hiljada kilometara

Srbin sam, rođen u BiH, imam Francuski pasoš a živim u Luksemburgu. Moj najbolji prijatelj je pola Francuz, pola Nemac, ostali su Grci, tu su i po jedan Portugalac, Japanac i Tunižanin. Kum je Srbin iz Beograda, išao je u školu s Arkanovim sinom a  njegova žena je Holanđanka koja je odrasla u Engleskoj. Moja devojka je Ruskinja, bivša žena Francuskinja, a ljubavnica, Italijanka. (Šalim se, nemam ljubavnicu).

Kao i ostali stranci ovde, došao sam u Luksemburg radi posla. Nije to Nju Jork, Pariz ili Barselona, da neko dolazi u ovaj grad zato što mašta o njemu. Od 120 hiljada stanovnika, 80 odsto su stranci. (Država ima negde oko 550 hiljada stanovnika, od kojih su 45 odsto stranci). Osećam se, sa svim tim strancima, kao riba u vodi. Svi su mladi, ambiciozni, imaju dobre diplome, pristojno zarađuju i pričaju strane jezike - neki malo više, Francuzi i Englezi malo manje. 

Rezervista sam u Legiji Stranaca, a radim za jednu veliku evropsku banku. Ako je verovati ono što novine pišu, dva-tri bivša potpredsednika te banke su u poslednjih sedam godina bili osumnjičeni da su primili mito tokom karijere. I onda posmatram kako nama dele lekcije o korupciji s širokim osmehom. 

Do kraja avgusta sam radio u odeljenju gde je od 50-ak ljudi bilo po šestoro Francuza i Italijana, po četvoro Nemaca i Belgijanaca, a nas iz bivše Juge - petoro. Kao da smo neka vele sila ili stari član Evropske Unije. Kakva je to bila zajednička država… A ostasmo jeftina radna snaga. 

Najsimpatičniji kolega je jedan Hrvat. Šta mogu, i deda s majčine strane je bio oženjen s Hrvaticom. A u toku Drugog svetskog rata je izgubio majku i sestre u Jasenovcu. Naša tragična istorija...

Džabe, narav i šale su toliko slične da s kolegom političke razlike stavljamo u drugi plan. A ima i njih. Ako još nekako možemo da budemo saglasni oko BiH, o odnosima između Srbije i Hrvatske svakako ne. Ali na kraju, profesionalizam, hladna glava, kurtoazija i poštovanje čoveka pomažu da se prepreke pređu, uz sećanje na bivše bratstvo i jedinstvo, prihvatamo da svako ima svoj stav. Mnogo poštujem i cenim svog kolegu Hrvata, on voli  svoju domovinu, a ja svoju otadžbinu. I to je to. Ne moramo da se volimo, ali možemo kao susedi da se poštujemo. I da gledamo na svoj interes kroz pragmatične veze.

U bivšoj ekipi su bili i jedan Srbin, jedan Slovenac i jedna Slovenka, slatka k'o bonbona. Razumeli smo se, ne bih dalje da komentarišem…

Ovog leta putovao sam za Moskvu, Beograd, Novi Sad, Republiku Srpsku i Grčku. U Beogradu imam dve tradicije do kojih pokušavam da se držim. Noćim u hotelu Moskva (nećemo sad o psihologiji, ali to ime mora da me nešto privlači) i kupujem novo odelo “Rancco” u Beokonfekciji. Divan gospodin koji prodaje odela u ulici Kneza Mihaila iz godine u godinu prepoznaje me i profesionalno služi (ako slučajno čita ove redove - s poštovanjem, videćemo se mi još, ako Bog da). 

Ima tu valjda nekog ekonomskog patriotizma. Magistrirao sam u Školi ekonomskog rata u Parizu, gde su učili studente da vole svoju zemlju. E sad, ako nećemo mi sami, ko će to za nas? 

Posle posla, volim da izađem s devojkom na koktel, na terasi nekog kafića u centru grada. Atmosfera leti u Luksemburgu je ekstra, ljudi su na ulicama, restorani i kafići puni. A taj Balkanski stil života mi dođe kao prvi dah posle minute ronjenja. S kumom se nalazim da zajedno gledamo utakmice (on voli fudbal, ja košarku a oba volimo Noleta).

Navijamo, galamimo, psujemo dron nad Marakani, ne gubimo nadu i samopouzdanje ni kada naši igraju s Amerima u finalu Olimpijade. Kakav smo mi narod, niko nas ne plaši… Pijemo rakiju, jedemo dobru klopu i pevamo JU hitove. Nema dobre večeri bez pesma Bijelog Dugmeta, Riblje Čorbe…

Kumu šljivovicu dovozi otac - čovek živi u Kaliforniji, a uvek putuje za Srbiju preko Luksemburga da vidi sina. Potom se vraća kući i donosi šljivovicu tek na sledećem putovanju za Luksemburg. Nemamo viski star 18 godina, ali zato imamo šljivovicu koja je preletela 19 hiljada kilometara. Ko kaže bolje? 

Ako slučajno dođete u Luksemburg, obavezno posetite kafić Urban u centru grada. Imaju džin tonik svetske klase, a konobar - Bugarin – tečno priča Srpski jezik. Kaže „naučio sam gledajući filmove Kusturice”.

Mi ovde ćemo da lečimo jugonostalgiju na koncertu Kusturice u oktobru. A i Brega ponekad svrati.

PS. Gledaću i ja da svratim u Beograd i posetim prijatelja čiji je otac Srbin, majka Kineskinja, on se rodio i studirao je u Njujorku, odrastao u Parizu, a sada živi i radi u belom gradu.

Predrag Cvejić, Luksemburg