Sofijina nena iz Mostara

„Mami, gospodin Dejvis nam je zadao domaći zadatak i zatražio da sastavimo naše porodično stablo. Treba da napišemo kako nam se zovu roditelji, babe, dede, prababe i pradede. Da li bi mogla da mi pomogneš?”

Mala Sofija je tek krenula u prvi razred osnovne škole u Majamiju, na Floridi.

Jednom prilikom je upitala mamu zašto sva druga deca imaju mnogobrojne rođake a ona nema. Mama joj je odgovorila da ima možda čak i mnogobrojniju porodicu od svojih školskih drugara, ali da ne žive u Americi nego su rasuti po svetu. Ima svoju „ninu” odnosno „nenu” kako se u Mostaru nazivaju nane, pošto je izraz baka nekako nepodesan za žene koje su zauvijek lepe i koje večno žive. Kao i svake zime, nina će doći na Floridu da prezimi i moći će da se druže do mile volje. Tu su i tetka iz Pariza, moja malenkost, a zatim i tatini roditelji, stric i strina koji žive u Nju Delhiju.

Sva važna, Sofija je rekla školskim drugaricama da će njena nina doći da je poseti i da će ostati stotinu dana. One Hundred Days, kako to moćno zvuči.

Sofija je sve do sada išla u zabavište u kome je bila jedino dete koje kod kuće govori engleski, dok su joj svi školski drugari bili poreklom iz latinoameričkih zemalja i maternji jezik im je bio španski. Vaspitačice su podjednako govorile oba jezika i često bi se dešavalo da po povratku kući kaže poneku rečenicu na španskom. Srećom joj mama razume španski jer je odrasla u Srbiji u kojoj su se prikazivale latinoameričke serije i to mešanje jezika joj se čini jako simpatično.

Kada god nina dođe u posetu, ona se obraća Sofiji i njenom mlađem bratu na našem jeziku, koji oni razumeju iako ne znaju da kažu ništa više od “laku noć”. Kada je mali Vivek imao samo godinu dana, tata je otišao da ga dovede iz zabavišta i sa sobom poveo ninu. Nekako se desilo da je Viveku ostala jedna cipelica u zabavištu, a otac ga je doneo do auta ne primetivši da ona nedostaje. Nini, naravno, to nije promaklo i upitala je unuka na našem jeziku:

– A gdje su ti cipele, zlato?

Vivek je tek bio prohodao ali tada još uvek nije progovorio, tako da je jedino mogao da komunicira pokretima. Pokazao je prstom svoje zabavište, pokušavajući da objasni nini da mu je cipelica tamo ostala. To je značilo da je savršeno razumeo naš jezik.

Pošto je dovoljno velika, od sada će Sofija učiti naš jezik preko interneta, gde će imati dopunske časove da se time zabavlja u slobodno vreme. Naravno, i ona i Vivek pomalo razumeju hindi na kojem im se otac ponekad obraća, iako ne znaju da ga govore.

Kako dočarati mnogobrojnu porodicu jednoj šestogodišnjoj devojčici koja još uvek živi u svetu sunđera Boba i Ledene kraljice i jedino je zanima da se igra sa rođacima svojih godina, kao što to čine njene drugarice iz razreda?

Kada je progovorila i počela da shvata šta se oko nje dešava, mama joj je rekla da je nina u stvari mamina mama. Sofija se na to nasmejala, sa svom svojom dečjom razdraganošću, ne mogavši da poveruje u tu priču budući da je nina, sa svojih metar i šezdeset, mnogo niža od njene mame.

Vivek još ništa ne pita jer još nije napunio tri godine. Za sada pokušava da se odvikne od pelena, mada mu to baš i ne uspeva. Neki dan se upiškio na platneni kauč ali mama nije uspela da se naljuti jer je na glavu stavio vatrogasni šlem sa psećim ušima i pogledao je sa tako širokim osmehom da je bio previše sladak. Tek je naučio da formira kraće rečenice, koje često poprati rečima “I told you!” da se sam setiš šta je rekao prošli put, da ne mora da ponavlja. Ove nedelje su dobili šarene pidžame koje se napred zatvaraju na rajsferšlus i nove naočare za sunce. Vivek ih je uveče sav važan pokazao tati, iako je sunce već zašlo, da mu pokaže koliko je sladak. “Daddy, look! I’m cute!”

Bez obzira što su Sofija i Vivek rođeni Amerikanci i žive u zemlji za koju mi često govorimo da nema istoriju osim progona crvenokožaca, i oni imaju korene koji sežu do milenijumskih civilizacija i kultura. Tako me je sestra zamolila da zapišem našu porodičnu priču i njene zanimljivosti, kako bi deca mogla da je pročitaju kada odrastu.

Zamolila sam mamu da mi prenese mnogobrojne detalje o bližim i daljim rođacima kako bih ih zapisala. Tako mi je ispričala da je njena majka posedovala jednu kulu u Cimu koju je za vreme drugog svetskog rata ustupila porodici Griner. Franjo i Lidija Griner su imali četiri kćerke i verovatno u toj kuli sakrili jednu jevrejsku devojčicu, izbeglicu iz Austrije, čiji su roditelji stradali.

Njihova najmlađa kćerka Boba je inače profesorka klavira iz moje muzičke škole Mokranjac, Božena Griner. Da bi se zahvalio mojoj nani, Franjo Griner je u našoj avliji napravio jedno kolo od šimšira i u njemu posadio palmu, kao i ruže “mesečarke” koje do dan danas svakog meseca cvatu, čim dođe sezona. Njegova supruga je mojoj mami poklonila njenu prvu krpenu lutku, koju je sama napravila i izvezla joj predivna, crvena ustašca, iako je imala slab vid.

– Eto što ti je sudbina, reče mi sestra.

– „Nekada si morao da spasiš nečiji život da bi dobio lutku, a danas mene   

   Sofija svake nedelje tera da idemo u Volmart da joj kupim novu barbiku. Bilo bi dobro da iz toga izvuče pouku, kada bude malo starija.”

Ove nedelje mi je mama pričala o savezničkom bombardovanju Mostara januara 1944. godine, kada je američki avion pao na porodičnu kuću njene nane, koja je gorela mesec dana. U njoj je poginula sestra našeg rođaka Smail-age Ćemalovića, bivšeg gradonačelnika Mostara koji je zbog svoje prosrpski orijentisane politike spaljen u Jasenovcu. Istražujući građu za tu priču, saznah da se avion zvao Beli Očnjak a pilot poručnik Harold E. Pikard.

Izgleda da je naša ulica bombardovana sasvim slučajno, jer je pilot jednog drugog aviona iz iste eskadrile promašio metu i bomba je pogodila Beli Očnjak. A onda je samo četrdeset dana kasnije cela posada koja ga je slučajno oborila poginula kod grada Štajra u Austriji. Tako im je valjda bilo suđeno. Gledajući fotografiju izginule posade poručnika Pikarda, imala sam čudan osećaj da sam dotakla sopstvenu prošlost.

Ove dve priče su same po sebi dovoljne za pisanje dva romana, a da ne bi Sofijinog domaćeg zadatka, mama se možda ne bi ni setila da mi ih prepriča i ne bih o njima ništa detaljnije saznala.

Nama koji živimo u inostranstvu veoma je važno da očuvamo i prenesemo tradiciju, porodične uspomene i stare fotografije predaka koje često nismo ni upoznali. Jezik je lako naučiti, ali je teže shvatiti i preneti ono podsvesno u nama, ono što nas tvori. Od nane po majci, koju nisam upoznala, nasledila sam mladež na cevanici, a i Sofija je od nje nasledila jedan identičan mladež. Krug se uvek zatvara, bez obzira gde smo, na kom jeziku razmišljamo i šta sve pripremamo u kuhinji, jer šapat predaka u nama utiče na našu podsvest i oni preko nas nastavljaju da žive.

Nataša Jevtović