Ibi na Bliskom istoku

Melanija Tramp je ostavila supruga. Predsednik SAD i najpoznatiji proizvođač „lažnih vesti” zamenio ju je lažnom Melanijom, dvojnicom, da ga prati u javnosti. To je poslednja besmislica teoretičara zavere ali, umesto da je opovrgava, Donaldu Trampu bi bilo uputnije da nešto slično njoj obistini na Bliskom istoku. Jer, kao i Melanija u paranoičnom zapletu, njegovoj kontroli se otima i taj region. Ali, čitave narode ni Kralju Ibiju nije pošlo za rukom da zameni, pa ni Bliskom istoku nije moguće naći dublera da poslušno ide za šefom Bele kuće gde god ovaj odluči da ga povede.

Još se pod Obamom Amerika okrenula od Bliskog istoka i posvetila se tome da, Kini ispred nosa, političko-ekonomski ovlada azijskim Pacifikom. S ovako smušenim potezima Vašingtona, pre će Peking preteći rivala na Pacifiku i još prodreti duboko na „njegov” Bliski istok, ka kojem pruža sve duže i čvršće korake u diplomatiji i privredi i navodno je na ivici toga da preuzme udeo u saudijskoj nafti. Iran, ma koliko Tramp nastojao da mu slomi kičmu, kontroliše zemlje u kojima su američki vojnici. Rusija opet stiče prijatelje u regionu, i to među onima koji su se najviše u SAD uzdali.

Nešto može Amerikance utešiti. Moskva zasad jeste izbegla vojno zaglibljivanje na Bliskom istoku, slanje sve više i više vojnika na front gde nikada nema dovoljno ljudi za bilo čiju konačnu pobedu. Ali, zbog ambicije da, umesto SAD, postane sila koja će posredovati među lokalnim igračima, Rusija se zaglibljava u obećanja. Uhvaćena je u unakrsnu vatru protivrečnih očekivanja koja od nje imaju njeni novi prijatelji, srećni kada se vide samo zato što je to neophodno da bi jedni drugima oči kopali.

STRAH OD IRANA: Pala je Raka, prestonica Islamske države, ali se tog dana dešavalo nešto što će možda i više uticati na budućnost Sirije: poseta ruskog ministra odbrane Sergeja Šojgua Tel Avivu. Odande ne prestaju da ponavljaju Moskvi kako neće dozvoliti njenom savezniku Iranu da svoje vojne snage u Siriji spusti na granicu sa Izraelom. Samo ove nedelje Izraelci su triput razmenili vatru sa jedinicama sirijskog predsednika Bašara el Asada, koji je Teheranu i bliži nego Kremlju. Asadovi ljudi su otvorili vatru i na izraelski avion nad Libanom, odakle je Hezbolah pretio da će uništiti „cionističku lažnu državu” i pre nego što je, uz iransku podršku, ušao i u Siriju. To je opasnost po Izrael sa severa, dok je na jugu pojas Gaze, odnosno Iranu takođe blizak Hamas, koji ni dogovor sa rivalskim palestinskim pokretom Fatah o povratku u zajedničku vladu nije naterao na razoružanje niti priznanje izraelske države.

Godinama Rusija okreće glavu na drugu stranu dok izraelski avioni gađaju konvoje Hezbolaha u Siriji. Ponudili su Rusi i da prošire zonu u Siriji uz granicu sa Izraelom u koju proiranskim milicijama ne bi bio dozvoljen pristup, ali još ne onoliko koliko to Tel Aviv traži. Balansiranje Kremlja između Iranaca i Izraelaca postaje sve napornije.

U Teheranu ne mogu biti zadovoljni ni time što ulaganjima u naftna postrojenja iračkih Kurda Rusija ojačava njihovu vladu i njen zahtev za secesiju, koji je od svih država, upravo zato što bi to oslabilo Iran, podržao jedino Izrael. U Vašingtonu mora da su podeljenih osećanja gledali kako njima najomrznutija država regiona, Iran, preko iračke armije i šiitskih milicija, ostvaruje američku želju da očuva jedinstvo Iraka, ali tako što je ponižavajuće rasterala kurdske borce, saveznike SAD. Američki vojnici su to pratili nemo, dok su američko oružje koristili i Kurdi i njihovi suparnici.

IGRA NA DVE TABLE: Nikad nije bilo očevidnije koliko se preko Kurda prelamaju odnosi globalnih i bliskoistočnih sila i budućnost tog dela sveta nakon poraza Islamske države. Jer, Rusija je namigivala sirijskim Kurdima, nastojeći da ih odvuče od SAD i približi svojim ciljevima, ali je opet dopustila Turskoj da ih ugrozi. Lane su turske trupe sa njima prijateljskim grupama sirijske opozicije puštene da zauzmu prostor kojim su Kurdi želeli da povežu svoje kantone na severu Sirije. Sad je tursko-opozicionim snagama odobren i upad u Idlib. Da bi mirno ušli u tu sirijsku provinciju, bio je potreban i pristanak Nusra fronta, koji donedavno nije ni krio veze sa Al Kaidom. Iz Idliba Turci mogu da opkole severozapadni kanton sirijskih Kurda i pokvare im radost zbog zauzimanja Rake.

Tu je Asad u procepu poput onog američkog u Iraku: slabljenje Kurda mu ide u prilog, ali ne ako će to ojačati položaj Turske i sirijske opozicije. Asadova vlada je protestovala zbog ulaska neprijateljskih trupa, dok su Iranci, nikad bliski Turskoj, napadno ćutali iako se Ankara za tu akcija pozvala na pregovore koje vodi i sa Moskvom i sa Teheranom.

Rusi su zbog širenja Iranaca u regionu i pod pritiskom Saudijaca, koji inače nisu ludi ni za Turcima, o Asadu da se ne govori. Početak potencijalno unosnog zbližavanja daje Moskvi razloge da pokuša da udovolji Rijadu. Ako sve ove kontradiktorne zahteve bude pomirila, neće zaslužiti samo Nobelovu nagradu za mir nego i za fiziku – jer bi to bilo radikalno redefinisanje osnovnih zakona stvarnosti kakvu dosad poznajemo.