Velika književnost na savršenom pismu

Jednu od najposećenijih i najdražih kulturnih manifestacija u Srbiji, Međunarodni beogradski sajam knjiga, čiji je ovogodišnji moto „Ključ je u knjigama”, po 62. put svečano je sinoć proglasio otvorenom akademik i pisac Miro Vuksanović. U ime počasnih gostiju – četiri zemlje: Nemačke, Austrije, Švajcarske i Lihtenštajna, kao i jednog nemačkog jezika, obratio se i austrijski pisac, publicista i književni kritičar Karl-Markus Gaus, poznavalac književnosti srednje i istočne Evrope, čiji su roditelji 1945. godine iz Vojvodine došli u Austriju.

U narednih sedam dana, do nedelje 29. oktobra, pod kupole Beogradskog sajma dolazićemo da se obradujemo različitostima drugih kultura i jezika, da se podsetimo jubileja naše kulture i da se suvereno krećemo prostorom jedne od najvećih knjižara u ovom delu Evrope. Akademik Miro Vuksanović u svom govoru, koji je pre nalikovao na simboličnu priču, istakao je upravo suprotnost između jednog nemačkog jezika i četiri države u kojima se tim jezikom nesmetano govori, i jednog srpskog jezika, koji je podeljen na četiri zemlje, i u drugim državama sada se zove drugim imenima: hrvatskim, crnogorskim, bosanskim.

– Nedavno su listovi u velikim i malim zemljama preneli vest o dvojici ljudi koji jedini znaju svoj jezik – ajapaneko. Oni ne razgovaraju. Onamo, gde je bilo središte jedne od srednjovekovnih srpskih država, gde nastaje srpska reka koja šezdesetak godina protiče kroz svetsku književnost, žive dve osobe, brat i sestra. Ne razgovaraju. Brat je svoj jezik nazvao crnogorskim. Sestra nije ostavila svoj srpski kojim su govorili njihovi preci i roditelji. Na drugoj obali su dve kuće. U jednoj je čovek koji kaže da govori bosanski. U drugoj je starica kojoj je jezik hrvatski. Oni su vršnjaci s bratom i sestrom na drugoj obali i sa ženama u kanjonu. Kada su zajedno išli u školu, učili su iz istih knjiga. U njima je temeljni jezik bio srpski. Njihovi književnici su pisali istim jezikom. Sada su razvrstani u četiri književnosti, sa četiri imena, na četiri jezika, u četiri zemlje. Jedan je postao četiri – rekao je Vuksanović, napominjući i to da je srpski jezik po broju govornika mali, ali da je na tom jeziku nastala velika književnost koja traje ceo milenijum. Po njegovim rečima, srpski jezik je u opasnosti od nestanka, kao što nestaju mala srpska naselja, a darovita mladež odlazi u inostranstvo.

– Naši su posebni gosti četiri zemlje i jedan jezik. Kod njih je četiri postalo jedan. Zato može biti da oni, naročito najveći među njima, bolje od nas znaju kako smo od jedne zemlje dobili nekolike, a kako umesto jednog jezika – četiri. I bolje od nas vide da će srpski jezik sa svojim savršenim pismom koje sami zapostavljamo, s ukupnom književnošću i nasleđem na srpskom izrazu, vrlo brzo da uđe u zonu iščezavanja. Zato je potrebno da od njih i od drugih učimo kako se štiti vlastiti jezik i sve što on tvori – istakao je akademik Vuksanović.

U svom pozdravnom obraćanju Karl-Markus Gaus dotakao je naša srca ne samo poznavanjem srpske i kulture Balkana, već i poznavanjem sporta. Po njegovim rečima najtalentovaniji i stilski najoriginalniji austrijski fudbaler preziva se Arnautović i Srbin je, ali je istovremeno i Austrijanac, rođen i odrastao u Beču.

– Njega odlikuje – da iskoristim stari izraz – dvojni nacionalni identitet, kakav se u Austriji podrazumevao u vremenima pre nego što se Dvojna monarhija počela raspadati u nacionalnim borbama. Pojedini huligani nacionalnog fudbala kude Marka Arnautovića što igra za reprezentaciju Austrije, ali ponekad i empatično govori o Srbiji kao o svojoj domovini. Pre otprilike tri nedelje na utakmici protiv Srbije postigao je gol za Austriju, ali onda skoro demonstrativno nije učestvovao u veselju. Obrazložio je to, na razvučenom bečkom dijalektu, uvažavanjem srpskog dela svoje porodice kao i protivnika na terenu – zapazio je Karl-Markus Gaus.

Govoreći o Beču, on je posebno izdvojio 3. okrug u blizini centra grada, gde su se upoznali Srbin iz Marokanske ulice Vuk Stefanović Karadžić i pesnik Petar Preradović, Hrvat iz Mađarske ulice, stremeći da kroz akademsko i umetničko bavljenje jezicima izvedu Balkan iz istorijske usamljenosti i uvedu ga u modernizam.

– U ulici po imenu Marokanska, pedeset je godina, u stanu premalom za sve veću biblioteku i za naslednike, proživeo Srbin Vuk Karadžić, koji je sa svojom suprugom, Bečlijkom Anom Knaus, imao dvanaestoro dece. Vuk Karadžić bio je sin prostih zemljoradnika, koji nisu mogli da mu na životnom putu omoguće više obrazovanje, no ipak je kao izbeglica u Beču postao jedan od najvećih evropskih intelektualaca 19. veka, koji je od dijalekata svoje domovine oblikovao srpski književni jezik, definisao pravopis, sastavio rečnik s preko 27.000 odrednica i sakupio narodno stvaralaštvo koje se do tada prenosilo isključivo usmenim putem – primetio je Karl-Markus Gaus. Povodom nastupa četiri zemlje jednog jezika na ovogodišnjem Međunarodnom beogradskom sajmu knjiga, on je istakao i različitosti ovih kultura i država.

– Danas teško da bi iko doveo u pitanje tvrdnju da Austrija nije isto što i Nemačka ili da Lihtenštajn nije nemačka državica koja tek istorijskom nepravdom nije deo nekog većeg nemačkog carstva, kao što je i Švajcarska Švajcarska, a ne nekakav ogranak Austrije ili još jedna neostvarena nemačka pokrajina. Što se jezika tiče, meni koji sam iz Salcburga nije nimalo lako da pratim razgovor ljudi iz Ciriha, a i u Šlezvig-Holštajnu govori se sasvim drugačije nego u Tirolu ili u kantonu Uri. A svejedno se i tamo i ovde govori i piše nemački, dok su se lingvisti u međuvremenu usaglasili da ne samo da postoje brojni nemački dijalekti nego i nekoliko „varijeteta nemačkog književnog jezika” – napomenuo je naš gost, dodajući da razlike ipak nisu toliko velike da ne bi i dalje sve vreme bilo reči o jednom nemačkom jeziku.

– Nije mi ni na kraj pameti da ja Hrvatima, Bosancima, Crnogorcima i Srbima određujem da treba da se drže onoga što se ranije nazivalo „srpskohrvatskim”. Ali isto tako može biti pokušaja da se razlike na ravni jezičke politike uvećaju i načine dubljim nego što jesu – zapazio je Karl-Markus Gaus, podsećajući, kako je kazao, „jezičku policiju” da nikog od nas nisu oblikovali samo jedna jedina nacionalna kultura ili regionalni identitet, kao što ni jezik u svakodnevici i u umetnosti nema za cilj da odvoji jednu grupu od druge nego da se ljudi sporazumevaju i u rečima onog drugog otkriju sebe same.