U senci moćnog Borobudura

Od našeg specijalnog izveštača
Postoje dela ljudskih ruku pred kojima se, jednostavno, zanemi. Koja, kada se nađete u njihovoj neposrednoj blizini, svojom lepotom i monumentalnošću ne samo da napajaju oči, nego se uvlače u najskrivenije delove ljudske duše, izazivajući strahopoštovanje na samoj granici sa gotovo iracionalnim saznanjem da je u njihovom stvaranju glavnu reč vodila neka natčovečanska sila. A Indonezija je kolevka upravo takvih dela.

Ma koliko pripreme za putovanje u ovu daleku zemlju iziskivale ozbiljnost, teško je bilo i zamisliti šta nas tamo očekuje. Dolaskom u Džogdžakartu, najmanju provinciju (osim Džakarte) smeštenu uz južnu obalu centralne Jave, počinjemo da spoznajemo svu grandioznu egzotičnost Indonezije, i zašto ljudi najrazličitijih religija i etničkog porekla uspevaju ovde da žive u miru i slozi, pod zajedničkim motom – „Jedinstvo u različitosti”. Svoj pravi smisao pomenute reči dobijaju posle posete velelepnom hinduističkom hramu Prambanan, Borobuduru, budističkom svetilištu i jednom od sedam svetskih čuda, sultanovoj palati, lokalnim selima, nacionalnim restoranima, majstorskim radionicama…

Džogdžakarta, ili kako je skraćeno zovu – Džogdža, jedini je sultanat (formiran davne 1755) koji ravnopravno funkcioniše u okvirima indonežanske republike. Na njenom čelu danas se nalazi nasledni sultan Hamengkubuvono X, ali on je, prema ustavnim normama, i izabrani guverner provincije. Sve to u mnogome određuje način života preko tri miliona sultanovih podanika duboko posvećenih očuvanju tradicije. Ali, Džogdžakarta je i grad studenata koji ovde pohađaju najuglednije indonežanske univerzitete, centar najfinije umetnosti, kulture... Sam grad se ne čini veliki, ali je to stoga što, prema rečima našeg vodiča Darvina Masanganga, ovde nije dozvoljena izgradnja visokih zdanja. Od ovoga su izuzeti tek hoteli, ali oni su smešteni uglavnom u delovima podalje od vreve centra i ne narušavaju harmoniju gradske arhitekture.

(/slika2)Već po izlasku iz aviona kojim smo pristigli iz Džakarte odlazimo ka hramu Prambanan, najvećem hinduističkom svetilištu u Indoneziji. Fantastičan kompleks sastavljen do osam glavnih i više od 250 građevina od kojih je većina u fazi rekonstrukcije, naletima vremena, potresima i vulkanskim erupcijama odoleva od 9. veka. Tri glavna svetilišta nazvana Trisakti (tri sveta mesta) posvećena su trima bogovima – Šivi, Višni i Brami. Ovde se u određenim mesecima, naročito u vreme punog meseca izvode tradicionalni plesovi zasnovani na epu Ramajana i ostalim legendama. Ceo kompleks nalazi se pod zaštitom Uneska.

Još impozantnije deluje naš sledeći cilj – budistički hram Borobudur, takođe pod zaštitom Uneska, i jedno od sedam svetskih čuda. Potiče iz 8. i 9. veka, i smešten je u centralnoj Javi na brdu visokom 46 metara. Sagrađen u tri sloja: na piramidalnoj osnovi sa pet koncentričnih terasa kvadratnog oblika, glavnom kupom sa tri kružne platforme i monumentalnom stupom na vrhu smeštenom u rascvetanom lotosu, Borobudur je, prema budističkom shvatanju, simbolična slika strukture univerzuma.

Površina koju prekriva hram iznosi 2,500 kvadratnih metra, a kamen od kojeg je građen zauzima prostor od 55.000 kubnih metara! Na njegovim kružnim terasama smeštena su kamena zvona, neka otkrivena neka pokrivena, sa kvadratnim prorezima, u čijem centru se nalaze figure Bude. Legenda kaže da, ukoliko uspete da provučete ruku kroz jedan od proreza i dodirnete statuu Bude, želje će vam biti ispunjene. Za Evropljane koji su u proseku viši od Indonežana i imaju duže ruke, dodirnuti Budu i nije veliki problem. Upravo stoga, malo je nade da će se ono što je poželeo dopisnik „Politike“ zaista i ostvariti.    

Dnevni obilazak uključuje i posetu jednom od obližnjih sela. Deca sa smehom istrčavaju iz kuća da vide našu neobičnu ekipu, sastavljenu od novinara iz Poljske, Bugarske, Ukrajine, Češke i Srbije. Stariji sede ispred svojih domova, bave se svakodnevnim poslovima. Njima je ovakvih poseta, verovatno, već preko glave. Ipak dobrodošlica se oseća na svakom koraku. A onda iznenađenje! Iz jedne od kuća dopire muzika – klavir i violina. Neko svira Mocarta. U poređenju sa, za nas Evropljane, prilično jednoličnom javanskom muzikom ovo se, na trenutak, čini kao emotivni povratak starom kontinentu.

Odlazimo na večeru u Sekar Kedaton, restoran sa tradicionalnom javanskom kuhinjom. U hotel se vraćamo tek posle deset sati uveče. Deo ekipe odlazi na još jedno piće pred spavanje. Jova Apostolova iz sofijskog „Truda“ i ja odlučujemo se za bazen. Tiho je, nema nikoga, pravo mesto za opuštanje. Ostali gosti hotela odavno su se razišli po noćnim lokalima i kafićima. A nas tek čeka put na Bali.

(Sutra: Koktel na Baliju)