Svi smo mi u raju

Isključivo u Islamskoj državi i ostalim despotijama, gde se sasvim u skladu sa propisima nesrećnicima odrubljuju glave ili ih šalju u bezizlazne kazamate, trebalo bi da mogu postojati zakoni za koje građani među sobom, dok ih ne slušaju doušnici, radije prećutkuju da ih poštuju i hvale se kad ih prekrše. Za zakone koje je sramno slediti obično se smatra da su nelegitimni, dok teritorije gde oni važe jedva da iko spolja priznaje kao istinske države a ne paralegalne tvorevine u kojima pravila nameću tirani.

Međutim, i protagonisti „Rajskih dokumenata”, najugledniji ljudi svojih „istinskih” država i celog sveta, više bi voleli da mogu reći kako su pogazili neke zakone: one što su im dozvolili da kapital oplode na ofšor odredištima, izbegavajući poreze u matici. Na taj su način svoju državu, uz njen pravni blagoslov, sprečili da deo bogatstva nastalog pod uslovima koje je ona omogućila naposletku preusmeri na socijalnu zaštitu i javne službe poput zdravstvenih i obrazovnih, koje siromašni i srednja klasa sebi ne bi mogli da priušte.