Ratujem sa sobom svaki dan

Vladimir Veličković dao je ovaj intervju maltene stojeći. To ne čudi one koji ga dobro poznaju, jer isto tako i slika, a retko sedi i dok jede, priznao je u jednom razgovoru objavljenom upravo u našem listu. Vedrog duha čak i kada govori o prizorima na svojim slikama kojih se „ponekad i sam prepadne”, hitar u pokretima i mislima, ali siguran i oštar u ocenama koje daje o sebi i drugima, dobro je odmeravao reči koje nam je izgovarao, bez obzira na neformalnu atmosferu njegovog beogradskog doma u kojem je vođen razgovor. U njemu će sam sebi biti „gost iz Pariza” narednih nekoliko dana, jer od večeras u 19 sati, u novom prestoničkom galerijskom prostoru „Rima” (Pariska 8), izlaže svoja dela nastala u proteklih nekoliko godina. Ovaj akademik kreće se tematski u okvirima koji su već duže vreme prisutni u njegovom slikarstvu.

– Nadam se da je vidljiv napor da svedem „funkcionisanje slike” na ono bitno, da detalj bude nosilac teme, da „manje bude više”. To će publika najbolje uočiti na slici „Pejzaž”. Boja nikada nije ni bila preterano prisutna, sa ovom sivom nijansom pepela, sada aktuelnijom nego ikad, pokušavam da ispričam svoju priču – objašnjava naš sagovornik.

Vaša platna oduvek su imala upadljivu specifičnu težinu. Rekli ste da u vama postoji rat koji dešavanja u svetu ne mogu ni da izbrišu, ni da zaleče, već ga samo oživljavaju. Na šta ste mislili?

Sa samim sobom ratujem svakog dana, kada je moj posao u pitanju. Taj rat je neprekidan. Ali, gledam i druge ratove. Ima ih, svi ratovi ovog sveta šire se kao gnusna kuga, puna niskih interesa, koja ne prestaje da nas obaveštava o svojim vrlim dostignućima pakla i užasa. Mi, ljudski rod, njeni smo, nažalost, i svedoci i inicijatori. O našim nedavnim ratovima da ne govorim. Kako ih zaboraviti kada su još tako blizu.