Neofuturizam vedrih boja daje nadu

Slikar Danijel Skinazi (1933) nije doputovao u Srbiju, ali njegova dela jesu u vidu retrospektive „Skinazi – dinamika neofuturizma”, koju do 15. januara naredne godine možemo pogledati u Italijanskom institutu za kulturu u Beogradu. Skinazi je prva saznanja o umetnosti stekao u rodnoj Aleksandriji, potom u Italiji, a u prestonici Francuske se uz Karla Kara i Đorđa de Kirika susretao sa najznačajnijim umetnicima 20. veka. Inspirisao se renesansom, Van Gogom i Gogenom, džezom i vozovima, a stvarao je i na temu holokausta. Kao osnivač neofuturizma smatrao je da pored tehnološkog napretka čovek treba da sačuva tradiciju i neguje istinske ljudske vrednosti. U svojoj poeziji upozoravao je: „Ne ponavljajte greške svojih očeva”. Na otvaranju Skinazijeve retrospektive u našoj prestonici bila je prisutna i umetnikova ćerka Sara Skinazi, kustos koja je u razgovoru za „Politiku” rekla:

– Već godinama poznajem rad Davida Skalmanija, direktora Italijanskog kulturnog centra u vašem gradu, i Paole Kordone i otuda ideja da publici u Srbiji predstavimo ovu izložbu. Skinazijeva dela, njih tridesetak, dočaravaju pokret u svakom delu našeg života, tako izložba počinje slikom baleta, koju smo odabrali i za reklamni poster, potom se prelazi na pokret melodije u muzici Pučinija i opere „Madam Baterflaj“, a tu je i Verdi. Slede sport i novija dela sa apstraktnim u pokretu. Neofuturistička etika koja nastaje 1970. koncentriše se na ljudsku figuru i na čovekov rad, ona ima vedrinu boja čija poruka je uvek nada!

Vaš otac je u Parizu sarađivao sa brojnim ličnostima. Ko je ostavio najdublji utisak na njega?

Šezdesetih godina Skinazi je upoznao najslavnije ličnosti te epohe slikarstva i pariskog umetničkog života. Na otvaranje njegove izložbe u Galeriji „Dankan” došao je Dali u invalidskim kolicima i to je izazvalo opšte ushićenje i veliku radost svih prisutnih. Galerista je bio brat slavne balerine Isidore Dankan. Upoznao je i futuristu Karla Kara, a osamdesetih godina i pisca Žozefa Žofoa i Klarisu Nikoidski. Ona je dobar deo svoje književne karijere posvetila Modiljaniju koji je bio rodom iz Livorna i Jevrejin, kao i moj otac. Moram svakako da kažem da su susreti sa Sonjom Delone bili vrlo značajni za Skinazija kada je reč o razmeni mišljenja o neofuturizmu. Sonja, žena Robera Delonea, ostaje stub savremene svetske istorije umetnosti. Skinazi se družio i sa Andreom Vilerom, Pikasovim dugogodišnjim fotografom, koji je preminuo prošle godine, a za mog oca je bez ikakve naknade načinio fotografije od neprocenjive vrednosti. U znak sećanja i poštovanja njegove fotografije sam uvrstila u katalog koji prati Skinazijevu izložbu.