Na­ši i va­ši stra­ni agen­ti

Ono što se ne­kim no­vin­skim ku­ća­ma i no­vi­na­ri­ma pro­te­kle ne­de­lje i zva­nič­no do­go­di­lo u SAD i Ru­skoj Fe­de­ra­ci­ji, da mo­ra­ju da se re­gi­stru­ju kao stra­ni agen­ti – is­ku­si­li su no­vi­na­ri ši­rom sve­ta na svo­joj ko­ži mno­go ra­ni­je, a „na­ši” još od po­čet­ka de­ve­de­se­tih go­di­na pro­šlog ve­ka u ra­to­vi­ma ko­ji su po­go­di­li Bal­kan.

Ta­da je po­če­lo da va­ži pra­vi­lo: ka­ži mi za ko­ga ra­diš, na ko­joj si stra­ni, i re­ći ću ti da li si objek­ti­van no­vi­nar. Vr­hov­ni auto­ri­tet je bi­la ne­ka tre­ća – na­ma je de­lo­va­la kao nat­pri­rod­na – si­la, ko­ja se u po­sled­njih ne­ko­li­ko go­di­na, a na­ro­či­to po­sle po­be­de Do­nal­da Tram­pa – spu­sti­la ne­što ni­že na ska­li in­fer­nal­ne ra­zor­no­sti. Ne to­li­ko po uti­ca­ju na ži­vo­te obič­nih lju­di (taj uti­caj je još ve­o­ma jak), ko­li­ko po to­me što njen dis­kurs, stra­te­gi­ja i tak­ti­ka ne pro­la­ze vi­še kroz dr­ža­ve kao kroz sir. Ne­ma­li do­pri­nos u de­gra­da­ci­ji mo­ći ima i nji­hov ose­ćaj da ne­što ni­je u re­du i da me­ha­ni­zam ne funk­ci­o­ni­še vi­še bes­pre­kor­no, ne­go za­pi­nje sva­ko ma­lo i sva­ki put na ne­kom dru­gom me­stu.